Ljubavne prièe

Bila sam dijete a opet odrasla zena.

Bila sam poput sestre a opet ona koja ga je voljela.

Pitam se jeste li voljeli nekoga ljubavlju odrasle zene,naivne djevojcice,iskrene prijateljice,tihe ljubavnice?

Ja jesam,ne jedan dan,ne mjesec ni godinu vec dugih 12 godina.

Ugledala sam ga svojim djecijim ocima i shvatila da postoji ljubav na prvi pogled.

Nisam znala sto me ceka.

smjeh,suze il sreca?

Te zelene oci postale su mi san svake noci,svaki sam dan cekala hoce li doci?

Trudila sam se biti najbolja prijateljica i uspjevala sam bila sam njegova Kraljica.

Ona koja je cuvala najlude tajne,znala sve njegove snove,sve zelje i strahove.

A ja sam ga svakim danom sve vise voljela.

Bio je djete a opet odrastao muskarac.

Toliko sam vjerovala u njega,mislila da me voli.

I volio me kao jedinu sestru.

Odrastao je uz djeda i baku koji su bili sve sto je imao.Kada sam dosla ,davajuci mu prijateljsku ljubav,savjete,pomoc,obje ruke kad god padne

postala sam mu obitelj,ljubav ali ne ona koja sam htjela biti voljena i jedina.

Cesto je mjenjao cure,neke su mi bile prijateljice,neke nikad nisam sretala,neke su bile drage,neke sam mrzila ali niti jedna od njih bezbroj nije trajala.Svaka je samo onako jadno prolazna.Svakim danom sam odrastala,sve vise ga voljela,postajala ozbiljnija.Priznati ljubav nisam naucila.Bila sam njegov ponos,pametna"sekica",pristojna curica,dobra ucenica i sportasica.Njegovi prijatelji su me voljeli jer sam bila tako posebna.Zajedno smo se smijali svim onim prolaznima,odbacenima i odmah zaboravljenima.A nikad nije ni slutio koliko sam puta pozeljela biti bar jedna od tih prolaznih al samo da budem.

Prolazili dani,godine a moje prijateljice sve umornije od mog cekanja,plakanja i gledanja kako se ljubi s drugima a onda komentiranja pa nije ti losa braco,slatkica je.

Moj mobitel priznao mu je koliko ga volim dok sam ja odgovarala pred plocom a mobitel ostavila najboljoj prijateljici da mi ga cuva.Bas na moj rodjendan.

Nije nazvao,nije odgovorio,ispred skole nije cekao.samo sam slusala:eto vidis nije te zavrijedio,oprosti ali zivot ti se zbog njega promjenio.Nije se javljao danima,nije me podigao u zrak i vrtio,nije mi rekao sreco Sretan ti rodjendan,voli te braco,nije se pojavio dugo,predugo.Sjedila sam ispred skole,bez prijatelja,njegovog osmjeha i zezanja.Sjedila i kajala se sto mu nisam sama priznala i da budem iskrena to si jos ni danas nisam oprostila.Kad sam najmanje ocekivala srela sam ga,bez sjaja u ocima i prelijepog osmjeha,prisao je i poceo pricat:ej di si?kako si?sta radis?Bila bih sretnija da je dosao i ubio me,rekao mi kucko lazljiva nikad me nisi kao brata voljela ali nije.Postala sam poznanica,cak ni prijateljica.Da sam bar tada shvatila i nekim drugim putem krenula!Ja sam se jos vise trudila,sve sto sam znala da zeli kupovala mu,svaku koju je zelio imati namjestala mu,trudila se biti mu zlatna ribica samo da se vratim bar da budem opet kao sekica.I jesam,uspjela sam.Opet sam bila najbolja,opet najdraza a izjava o mojoj ljubavi kao da se nikada nije ni napisala.Svaka moja prijateljica imala je nekoga,bar je mjesec dana bila voljena a ja sam 9 godina patila.Nisam znala kako je kad te netko zagrli,pojubi,dodirne.znala sam samo kako voljeti i to najbolje skrivati.Jednog dana sam odlucila sve prekinuti i svakom bicu svoju ljubav priznati.Kuci su svi poludjeli,sve mi zabranili,svaki dan me kontrolirli.ali sta su oni bili za mene i moju ljubav??Nista,samo ljudi koji ne znaju iskreno voljeti.zaboravila sam da postoje.Oni su me izdali,ni u jednom trenu me nisu podrzali.Vise se nisam trudila da budem najbolja,da budem obiteljska slatkica,najmlada dobra curica.Mrzila sam ih,skolu,svoj razred,prijatelje.Htjela sam njegovu obitelj,njegove prijatelje,htjela sam njegov zivot umjesto svog.Cekala sam ga satima,prosao je cijeli dan,noc,jutro,popodne cinilo se kao vjecnost.Sjecam se njegova baka se spustila u prizemlje zgrade:Jeste li poludjeli,ti ovdje cijeli dan i noc a on ispred zgrade ne klupi!Otvorila sam vrata zgrade i stala na vrh stepenica prisao je i stao kraj zadnje.Nikad prije nisam vidjela suze u tim zelenim ocima.Ej,ne mogu zivjeti a da ti ne priznam koliko te volim i koliko sam te voljela svih ovih godina.Nasmijao se,prisao mi i uhvati me za ruku,dodi,sjedi kraj mene.Lagala si me znas?Volim te braco.Nasmijala sam se,bila sam djete kad sam te srela,bila bi to djecija ljubav ne bi uspjeli a to nisam htjela,onda sam shvatila da imas toliko onih u prolazu to nisam mogla zamisliti da budem,uvjek si me ucio da budem ponosna,pametna,da ne budem nicija lutkica.Nasmijao se.Znas braco rekla sam smijuci se ovako mozemo pricati satima daj da skratimo muke pa mi reci mozes li me voljet,mogu li biti ja i samo ja u tvom zivotu?Sutio je,gledao je u pod,mogla sam cuti kako dise ,cinilo se kao da je vjecnost prosla kad mi je rekao:Mlada si,nisi nista prosla,samo trening,skola,poludjet ces za koju godinu i ostavit ces me.Znas da si mi sve na svijetu,daj mi vremena.Vremena?Dala sam ti 9 god.Bili smo djeca,nisam znao.Sjecam se da sam ga jos samo jednom za ruku primila i tiho izgovorila:Ako te ikada netko bude volio bar malo poput mene zivjet cu mirno jer cu znati da imas nekoga tko te voli i usrecuje a tvoja sreca mi je najvaznija.Dala sam mu narukvicu bijelog zlata koju sam imala od kad sam se rodila,tiho sam rekla:Neka te sjeca koliko sam te voljela.Okrenula se i otisla.Kao da sam si zivot za sve vremena olaksala.Sljedeci dan je zvao,molio,objasnjavao...ja nisam htjela razumjeti,sad sam se htjela namjerno inatiti,da vidi sta znaci zbog ljubavi patiti.Godinu dana je molio svaki dan,da krenemo ponovo kao par.A ja?Uzivala sam da me moli,ponizavala ga,ismijavala ga,na njemu iskaljavala sve one zabrane koje sam imala od obitelji radi ljubavi prema njemu,a opet kad bih dosla doma plakala sto sam tako tvrdoglava.Tesko bi netko to mogao shvatiti,bila sam cura koja je htijela patnju vratiti.A uostalom on me ucio da nikada ne dopustim da postanem igracka,sad me volis,sad ne.sad mi se javis,godinu dana ne...Moj zivot je izgledao poput pakla,kuci su me zbog njega izludivali,njega zbog svog ponosa nisam htjela.Nisam vise mogla izdrzati sve zabrane,sve svade,sva optuzivanja bez razloga i jedno jutro sam jednostavno odlucila odlazim.Ispisala sam se iz skole,napustila trening,prijatelje,obitelj,sve.Otisla sam 900 km dalje gdje nikoga ne poznajem,gdje me nista ne njega ne posjeca, nema laznih optuzba.Zivjela sam iz dana u dan,misleci biti ce bolje,zaboravit cu ga,neka pati malo zbog mene pa cu se vratiti,moram mu pokazati kako je meni bilo tolike godine.Godinu i 6 mj.nisam nikoga nazvala,zivjela sam u sestrinom stanu,drugoj drzavi,drugom gradu.Prvih dana bilo mi je dobro,privikavanje na grad,ljude,novi dom,samacki zivot,skolu,prijatelje,bilo je lijepo neko vrijeme...A onda griznja savjesti,kako je?sto radi?je li sretan?Ima li nekoga koga voli?Misli li na mene?Brojala sam dane da mi zavrsi skola i da se vratim.Ipak kuci ce mi biti najbolje,u svom gradu najlijepse,on ce mi se vratiti i sve ce biti kao sto sam zeljela prije.Grad,ljudi,Prijatelji sve je bilo isto kao da nikada nisam niti otisla.Isti dan potrazila sam ga.Srela sam prijatelje i odmah ih za njega pitala.on ti je negdje okolo,ne znam nismo ga vidjeli dugo,nije u gradu,on je puko,njemu je droga pojela mozak...Svasta sam cula.Morala sam ga naci..i jesam isti dan.Njegove oci vise nisu bile onako sjajne i lijepe,nije imao djecacki osmjeh...dugo smo stajali jedno kraj drugog bez rijeci,Oprosti mi...tiho sam izgovorila gledajuci u pod,Oprosti.Zagrlio me,stisnuo me uz sebe Uvijek ces biti moja kraljica rekao je.Pomislila sam sve je uredu,ljudi pricaju gluposti. Uskoro je sjeo,uhvatio me za ruke i rekao:Idi,budi sretna u zivotu,nadam se da si me zaboravila,da si sretna.Nisam mogla vjerovati.Sta ti je jesi poludio?Ja vise nisam onaj isti,onaj koga si voljela,po cijele dane i noci sam na ulici,zivim sam,imam druge prijatelje.Koga?Htjela sam znati!Kad mi je nabrojao mislila sam da cu umrijeti,ljudi koji su bili dno dna,prodavali su drogu,zivjeli za travu,speed,kokain i tko zna sta jos.Pa nikada ih nisi volio,jesi puko,sta ces ti s njima?Gledao je u pod...dugo jako dugo.Ja mrzim tvog brat rekao je.Molim,nisam mogla vjerovati!Kad si otisla on mi je radio scene,krivio mene,rekao da nikada vise neces doc.Mislila sam da umirem.Zasto uvijek meni?Sa svojim bratom do dana danasnjeg nisam progovorila ni rijeci.I najvjerovatnije nikad ni necu.Ljubav nije prestala ni tada i dalje sam ga ludo voljela i uporno za sve sebe krivila.On je postajao sve gori,a ja sam se trudila da mu budem blizu pa sam se druzila sa istim drustvom samo da doznam gdje je?S kim?I sto radi?Proslo je 12 godina kad sam ja odlucila da bih mogla s drugim probati.Nije islo,nisam mogla a da ne mislim na njega koliko god da sam se trudila.I onda jednog dana...Cijeli grad prica dobio je puno godina koje ce provesti iza resetaka...Mislila sam da cu umrijeti,pitala sam se gdje je decko kojeg sam davno upoznala,gdje je ona maza?Gdje je onaj u kojeg sam se zaljubila.Dosao je do dna ja tamo nisam mogla za njim.U to vrijeme upoznala sam decka koji me toliko podsjecao na njega,njegove oci,glas,njegove sale,toliko toga.bio mu je i prijatelj,mislila sam da necu uspjeti,nije fer u drugom njega traziti.prolazili su dani ja sam se navikavala,zavoljela ga.Nisam ni pomislila sto cu doznati kad mi je jedan dan zazvonio mobitel.Prijateljica me zvala:Ej sreco izasao ti je van!Ostala sam bez rijeci...Moj decko je stajao iza mene i pitao me:ljube sta je bilo?Tiho sam rekla:Izasao je!Nikad necu zaboraviti taj pogled,to pitanje:Hoces li me sada ostaviti zbog njega?Bilo je to najgore pitanje koje mi je netko postavio.Naravno da necu rekla sam.I nisam.On je izasao,nije mi bilo lako,pokusao je pricati,miriti se ali nisam popustila.Naucila sam kako je kad nekog povrijedis i nisam htjela to ponovno uciniti.


evo jos jedna:Petak 13.



Jednog kisnog dana Tea je setala ulicom grada. Bila je u mantilu i cizmama, koje nisu bile takve da bi je stitile od kise. Voljela je sa seta po kisi. Uvjek je govorila da joj pomaze da odkloni svakodnevne probleme.

Tea je bila ucenica, i imala je petnaest godina. Bila je odlican dzak, dok nije srela njegove plave oci i dok jedno drugom nisu rekli "zdravo". Od tog dana su njeni vidjeli da se sa njom nesta desava. Pocela je da se sminka i oblaci suknje i haljine do tada je nisu mogli izvuci iz farmerki.

A onda je njen otac nasao Kristijanovu sliku u fijoki. Od tada nije smijela da izlazi napolje. Kada joj je kasnijo autobus, roditelji joj nisu vjerovali.

Tea je svakoga dana bila tuznija i tuznija, nije ga mogla izbaciti iz glave, jer joj se pricestio za suze. Jos se nisu ni poznavali a znali su da pripadaju jedno drugome.

Zajedno su setali po kisi, a odma bi Tea rekla "hajmo pod nase drvo". A onda bi dugo sjedili na klupi ispod drveta i pricali.

To je trajalo sest mijeseci.

Sest mijeseci sunca, ljubavi, nezaboravne ljubavi.

Onda su Teu poceli pratiti, a ona je razmisljala o samoci. Pocela je da prica Kristijanu, al je on sve najmanje od nje krio. Zatim je sjedila u svojoj sobi i pokusavala da prica sa svojom majkom, ali ona nije marila za nju. Mama je progovorila sa Teom, a Tea je rekla "cujes li kako se lijepo i tiho cuje".

Kristijan je stalno cekao na klupi ispod drveta, ali Tea nije dolazila. Nije je bilo, i kad bi neko pitao za nju, svi su cutali.

Tea se potpuno promjenila. Drugarice su joj rekle da Kristijan odlazi iz grada. On govori "tu sam nasao i izgubio srecu".

Voz je kretao u 14.00 sati. Ona se vracala iz skole, nije otisla kuci vec na stanicu. Nasla je voz koji je trebao krenuti i nasla je i njega, pune oci suza. Vidio je Teu i iskocio, cvrsto je zagrlio. Oboje su plakali. Kristijan je rekao "stacemo Tea, sta da radimo, da bi smo zivjeli srecno?". Ona ga je gledala i njegove plave oci, a suze su joj postale teget.

Cutala je i jecala.

Voz je vec krenuo "zbogom Tea, mozda cemo se nekad sresti. Ja odlazim a ti znaj da te jos uvjek volim".

Dugo je mahao, a ona je stajala i dugo mahala za vozom. Nekako je nasla put do kuce i odma je otisal u svoju sobu.

Odlucila je da se ubije. Kad su joj roditelji otisli na posao, jos je uvjek sjedila u svojoj sobi i razmisljala. Bio je Petak 13. Usla je u kupatilo i pustala toplu vodu u i usla u kadu. Pocela je histericno da se smije drzeci zivot u rukama, dok je umirala govorila je Kristijanovo ime.

Tea je polako i sigurno koracala u smrt.

Otac je usao u kupatilo i poceo je da vice "ja sam kriv za sve, za sve!". "Ja sam je ubio!". Zena ga nije razumila, ali kad je dosla pala je u nesvjest.

Dosla je hitna pomoc, ali je bilo prekasno.

U njenoj sobi su nasli pismo, pisalo je:



Petak 13



Dragi Oce



"Nemoj da se ljutis na mene. Ovo je bilo najbolje i najlakse resjenje. Nije me bolilo. Moj Kristija je otisao iz grada a ja za uvjek iz ovoga svijeta. Vi ste jos mladi. Ako budete imali kcerku, daj te joj ime Tea. Neka ima ono sve sto nisam ja imala. Neka bude srecna.

I poslije svega VOLI VAS VASA TEA".





Dan poslije Teine smrti stiglo je pismo od Kristijanovih roditelja, pisalo je:





Subota14





Draga nasa Tea



"Kristija nije vise ziv. Od kada se vratio, djelovao je nikako, izgubljeno. Bio je petak 13. Ovdje je padala kisa, nije htjeo da ponese kisobran, neznam zasto. Drug mu je rakao da se skloni sa puta zato sto su kola nailazila, Kristijan ga nije poslusao i kola su ga udarila. Na smrt nam je rekao: "Ja moram svojoj Tei, on me zove."

Dao mi je adresu da ti napisem DA TE JE PUNO VOLJEO.

Kristijanovi Roditelji







Otac i majka su dobili cerku i nazvali su je Tea. Imala je sve sto Tea nije.

Tema je preimenovana , da se ne postavljaju samo tuzne ;)

evo jos:Ta devojka

Danas sam ga opet srela, vidjela sam, sjedio je kraj 3 lista duhana, pusio 57 i pricao o njoj...

Volio ju je, to znam...

Nasmijala sam se i mahnula!

Srela sam ga opet, poslje 20 godina, sjedio je kraj 3 lista duhana, pusio 57 i pricao o njoj...

Voljela sam ga al to on nije znao...

Srela sam ga opet nakon mnogo mnogo godina, kada je bio star i opet je pusio 57 i pricao o njoj...

Na pogreb sam mu odnijela ruze. Medju tim mnogobrojnim stvarima nasla sam njenu sliku na kojoj je pisalo: VOLIM JE VISE OD VJECNOSTI...!

Suza mi se spustila niz lice - ta djevojka bila sam ja...:placko:


Jednog dana u novinama je osvanula prica da se djevojka bacila sa nebodera zbog voljenog mladica,prije smrti napisala mu je oprostajno pismo:"DVA SVJETA MI SMO,NIKAD SKUPA MOGLI BITI NISMO,KRAJ TEBE SAM SE OSJECALA KO PTICA U LETU BIO SI MI SVE NA SVIJETU.VOLJELA SAM SVAKI DIO TEBE I ZBOG TOGA PROKLINJALA SEBE,PRATILA SAM SVAKI KORAK TVOJ I PRIZELJKIVALADA SI SAMO MOJ,ALI TEBI JE VAZNIJA BILA DROGA GLEDAO SI U NJU KAO UBOGA.VOLJELA SAM OCAJ NA TVOM LICU DOK SI SVUGDJE SA SOBOM NOSIO SPRICU.KOLIKE SAM NOCI PROPLAKALA MOLECI BOGA DA TE IZBAVI IZ PAKLA TOGA.ZBOG TEBE SAM SKORO UBILA DOK TE DRUGA PRED MOJIM OCIMA LJUBILA.SVAKE NOCI U MISLIMA SU MI BILE TVOJE SMEDE OCI.HTJELA SAM TE PREBOLJETI,HTJELA SAM TE PRESTATI VOLJETI,HTJELA SAM TE ZABORAVITI POMOCU PICA,ALI SAM TE OPET OSJECALA U SVAKOM DJELU SVOG BICA.CIM SAM TE UGLEDALA:SMEDA KOSA,SMEDE OCI ZNALA SAM ZABORAVIT TE NECU MOCI.ZBOG TEBE SAM MORALA KROZ PAKAO PROCI I DO OVE TACKE DOCI.BIO SI MI LJUBAV PRVA,A JA ZA TEBE OD LJUBAVI NI MRVA.NOSILA SAM TE U KRVI A SAD CE NJOM DA SE HRANE CRVI.KAD SE VRATE LASTAVICA JATA VISE NECE BITI MOJIH RUKU DA SE SMJESTE OKO TVOGA VRATA.MOLIM TE SVATI SVU SRECU ZELIM TI JA,ALI NE ZELIM VISE SAMA CEKATI SUMORNE ZORE,OVO JE JEDINI IZLAZ IZ OVE NOCNE MORE.ZNAJ DA TE NE KRIVIM NI ZA STO VOLJELA SAM TE TI MENE NISI I TO JE TO.SAMO TE JEDNO MOLIM POVREMENO MI DONESI NA GROB JEDAN CVIJET,JER IPAK SI BIO SAV MOJ SVIJET!Nakon dva dana u novinama osvane prica:"NA GROBU DJEVOJKE NADOSE LES MRTVOG MLADICA.OBITELJ STO JE DONIJELA CVIJECE SVOJIM MRTVIM NASLA GA JE S NOZEM U PRSIMA.KAD JE DOSLA POLICIJA USTANOVILA MIR,U NJEGOVOJ RUCI NASLA JE KRVAVI PAPIR-JA SAM VOLIO TEBE AL ME OVAJ ZIVOT NEPOVRATNO SJEBE.GADIM SE SAM SEBI JER PRVU LJUBAV NISAM MOGAO PRUZIT TEBI,A VOLIO SAM TE SVJEDOK MI BOG SAD KAD TE NEMA KO DA NEMAM NIKOG SVOG.GURAO SAM TE STALNO OD SEBE JER NISAM ZELIO UNISTITI TEBE.NISAM HTIO DA PATIS,A TISUCU PUTA SAM POZELIO DA MI SE VRATIS.LJUBAV JE KUJA KOJA TE NA SVE NACINE SJEBE,LJUBAV JE ONA GUJA KOJA TE ODVOJILA OD MENE.NE ZELIM VISE BITI TUGE I BOLI ROB,JEDNA ZELJA MI JE DA S TOBOM DJELIM GROB.U ZORU KAD MI SRCE PRESTANE DA LUPA,KAD NISAMO MOGLI ZA ZIVOTA,U SMRTI CEMO BITI

evo:

Upoznala ga je sa 14 godina, on je bio stariji od nje, njemu je bilo 19 god. No, to njega nije sprijecilo da pridje malom njeznom plavom bicu. Od prvog pogleda u plavim i crnim ocima ostala je zvijezda koja je bila tek pocetak plamena njihove ljubavi. Poceli su da se zabavljaju. I bili su mnogo sretni, on je bio dosta romantican i njezan prema njoj. To je i bio najveci razlog sto se ona u njega zaljubila, jer do tada nikada nije ostjetil neku n jeznosti, dakle bio joj je prvi momak. Pisao joj je pjesme, sastavljao predivne i prelijepe stihove, pjevao joj je prelijepim i njeznim glasom, pjevao joj je dosta njeznih rock pjesama koje je samo za nju pisao. Jendom je od njega dobila jabuku koja je bila crvena kao krv koja joj je tekla ispod koze, i na kojoj su bili urezani stihovi samo za nju pisani. Voljeli su se, nakon dvije godine zabavljanja uzeli su se. Iako je ona bila mlada tek 16 godina, bila je spremna da stupi sa njim u brak, i da svoju ljubav tako zauvijek svezu. Bili su sretni, njihova prva ljubavna noc ostavila je traga u njoj, sto ce je uskoro napraviti majkom. U njoj je raslo njihovo prvo dijete, porod za nju je bio veoma tesko iskustvo, jer je ipak bila mlada, ali ostala je snazna, i rodila se njihova kerka. On je bio presretan, ovo je bio dokaz njihove ljubavi. I ostali su sretni, nakon nekoliko godina, ona je ponovo ostala trudna, rodila je ponovo djevojcicu, i opet nakon nekoliko godina, rodila mu je sina.
Bili su sretna i emocionalno bogata porodica. On je imao hoby, volio je da ide u lov sa svojim drustvom.
Jednog dana, ona nesluteci sjedeci u dnevnom boravku, zazvoni telefon, najstarija kcerka se javila, zvala je majka od nje, ona se javila, i slusalica joj samo pade iz ruke, i ona se srusi. STA JE BILO? Izbila je panika? Sta se desilo njoj? STA JOJ JE? Kcerka je opet uzela slusalicu i upitala sta se desilo? OTAC JE RANJEN!!! Pocela je da place, i ona i mladja sestra, a brat nista nije znao tek je imao 1 godinu.
Pucali su u njega ne znajuci da je on nego misleci da je neka zivotinje koja se sunja iza grmlja. 3 metka su ga pogodili, jedan u stomak, drugi kraj srca, a treci groz grlo dusnik i glasne zice.
Ostao je u bolinici, nije znao za sebe, prosao je kroz mnoge operacije, i nista nije osjecao, nije mogao da govori, sta mislite kakav je to osjecaj kada pjesniku nestane ono sto ga cini, njegov glas, nije vise mogao da prica. 3 mjeseca je lezao u bolnici, a onba je svaku noc, sjedila budna pored njega. Brisuci njegove suze, cisteci njegove rane, ljubeci njegove ruke, gledajuci u njegove polumrtve oci. Kroz previse operacija je prosao, isrcpljen je bio. I zadnja operacija, bila je operacija njegovih glasnih zica. Dugo je trajala. Ona je sjedila u njegovoj sobi i cekala, cekala samo da joj kazu hoce li uopste prezivjeti operaciju i da li ce opet moci govoriti. Cekala je i cekala, odjednom zacula je necije korake... ustala je, na vrata je usao on, hodao je, pogledao u nju, i prvo sto joj je rekao bilo je VOLIM TE, otrcala mu je u zagrljaj, plakala, i ljubila ga. Bili su presretni. Prezivio je svo ovo i njihova ljubav je prevazisla jos jenu planinu jos jednu oluju, da bi na kraju sunce zasjalo.
I dan danas su sretni i zaljubljeni kao prvoga dana, mada se ce tragovi oziljaka zbog ovoga uvijek na srcu ostati......





jos jedna:

upoznali smo se na veoma cudan nacin. Preko daljine smo se zavoljeli. Samo smo rijeci, glasove i slike jedno od drugo imali, ali to nas nije sprijecilo da izgradimo ljubav s tolikom jacinom, kao nikada do sada! Kada smo se prvi puta vidjeli, bio je to veoma cudan osjecaj, stojali smo jedno pored drugog, pruzili jedno drugom ruku, gledali se u oci, predamnom je stojala osoba koja mi je bila tako poznata a u isti cas i tako nepoznata. Sjedili smo jedno pored drugog, i gledali se. Pored mene je sjedila osoba o kojoj sam sve znala, ali tako malo imala.
Sunce je sjalo u tvoje oci, kao sto su i moje oci sjale gledavsi u tebe. Srce je u istom trenu i sporije i jace kucalo. Da li je to bila zaljubljenost, ili strah, i dan danas nemogu raspoznati!
Od prvog susreta, su nastavili i drugi, i treci, i jos mnogo vise....
Sada se nismo voljeli samo rijecima, nego i dodirima.
Svaki dan smo se voljeli sve vise i vise. Uvijek smo bili jedno za drugo tu, ja sam bila bolesna, moje srce je bilo slabo kao sto je i tijelo, bilo blijedo i iscrpljeno. Ali to tebe nije sprijecavalo da me volis, nastavio si da se brines o meni i da uvijek budes tu za mene.
Pored moje bolesti, imali smo i drugih prepreka, koje je nasa ljubav morala pobijedti. Moji roditelji su bili protiv tebe, samo zbog imena. Da, tvoje ime im se zabadalo u srce kao vatrena i otrovna strijela. Nije im ni bilo bitno sta sam ja osjecala, i to sto si ti mene pravio sretnom. Postavili su mi uslov, oni ili ti. Kako moje srce ovo odluku da prezivi? KAKO? Svijet su mi sa par rijeci moji roditelji, moja krv srusili :( Andjele, ja sam odabrala tebe! Jer nisam mogla da zamislim zivot bez osmijeha koji si mi svaki dan davao na licu, bez tvojih usana, dodira, tvog mirisa, tvojih ociju.... Sada smo postojali samo mi, i nasa ljubav, i nas san!
Jeste, postojali smo mi, nas san, i moja bolest :( borila sam se, samo zbog tebe andjele. Samo radi nase ljubavi, i naseg sna. Sve sam od sebe davala, da mi srce ojaca. I hvala tebi sto si uvijek bio tu. Izdrazala sam nekako, ali bol nikada nije prestala.
Cak smo i nas san ostvarili, andjele ja sam ti rodila sina! Dokaz i simbol nase ljubavi, ovim smo ojacali nasu vezu, kao i nasa osjecanja, sve je bilo jos snaznije. Ali najvaznije je bilo, rodila sam ti zdravog sina. Konacno nam se san ostvario. Dijete je imalo predivno ime, ime koje smo mu htjeli naditi, j o s kada smo ja i ti bili mladi, i tek poceli sanjati taj san. Kada su moji roditelji culi ime djetea, konacno su prihvatili nasu ljubav. Ali tada je bilo kasno.
Moje slabo tijelo, se sve vise iscrpilo, i raspadalo. Ja vise nisam imala snage.
Umrla sam! Zao mi je sto sam te ostavila andjele. Oprosti mi. Hoces li mi ikada moci oprostiti.
Zao mi je sto ostavi i tebe i sina. Oprostite mi. Vi ste bili ono za sto sam ja zivila. I ja cu idalje zivjeti u vasim srcima, iako moje tijelo vise nije tu, moja dusa ce uvijek biti uz vas. I cuvat cu svoja dva andjela.
WOLIM VAS!
Oprostite mi :(:placko: :placko: :placko:

Jednom jako, jako davno postojao je jedan otok gdje su zivjeli svi
osjecaji:
Sreca, Tuga, Znanje, Tastina i svi ostali, ukljucujuci Ljubav. Jednog dana su saznali da ce otocic potonuti, pa su se svi krenuli spasavati. Ljubav
je zeljela ostati do zadnjeg trenutka, vjerna i odana svom otocicu no kada je otocic gotovo nestao, ipak je odlucila zatraziti pomoc. Bogatstvo je
upravo prolazilo kraj nje u svom velikom, luksuznom brodu kada ga je Ljubav zapitala moze li ju povesti sa sobom. Bogatstvo je gotovo srdito odgovorilo da ne moze jer nema mjesta za nju obzirom da mu je brod ispunjen srebrnjacima.
Ljubav je odlucila zamoliti Tastinu za pomoc koja je upravo prolazila kraj nje u prelijepom brodicu. "Tastino, molim te pomozi mi!" zavapila je Ljubav na sto joj je Tastina odgovorila: "Ne mogu ti pomoci, Ljubavi, sva si mokra i mogla bi mi unistiti brod". Tuga je bila u blizini i Ljubav ju je odlucila zamoliti za pomoc. "Molim te, povedi me sa sobom" tiho je zatrazila Ljubav. "Oh...
Ljubavi, toliko sam tuzna i zelim biti sama" odvrati Tuga i odjedri sama
dalje.
Sreca je takoder prolazila kraj Ljubavi no kako je bila presretna nije ni cula njezin poziv u pomoc.
Odjedno se zacuo glas koji je rekao "Dodi Ljubavi, ja cu te povesti". Bio
je to jedan starac kojeg je Ljubav, ushicena i presretna, zaboravila pitati ime.
Kada su stigli na kopno, starac je posao svojim putem prije no sto ga je Ljubav mogla pitati tko je. Znajuci koliko duguje starcu, Ljubav se obratila Znanju, mudrom starcu za pomoc otkrivanja idetiteta dobrog starca koji joj je pomogao. Znanje joj je odgovorilo "Vrijeme". Ljubav je zastala u cudu i pitala zasto joj je Vrijeme pomoglo, na sto se Znanje nasmijalo mudrim smijeskom i odgovorilo "Zato sto samo Vrijeme moze shvatiti koliko je velika i snazna prava Ljubav".

Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требала дуго да чека, одлучила је да купи књигу и да прекрати време до поласка авиона.

Поред књиге, купила је и пакетић кекса. Села је у чекаоницу. Поред ње била је столица са кексом, а са друге стране седео је господин, који је читао новине. Када је она узела кекс и господин је узео један кекс. Она се шокирала, али није ништа рекла.
Наставила је да чита књигу, а у себи је помислила: ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила. Сваки пут када је она узимала кекс и господин, који је седео поред ње, не обазирући се, узимао је кекс.

Наставили су тако, док није остао само један кекс у пакетићу. Девојка је помислила, шта ли ће сада да уради? Човек узе тај кекс и подели га на пола.

Девојка је била шокирана. Покупила је своје ствари, узела књигу и пошла у другу чекаоницу. Нашла је друго место где није било никога поред ње. Када се мало прибрала и када је прошао бес, отворила је торбу да врати књигу и у торби је видела пакетић кекса, који је био нетакнут.

Постидела се као лопов и тек тада је схватила да је кекс, исти као њен, био од господина, који је седео поред ње, али који је без шокирања, нервозе или препотенције поделио и свој последњи комад са њом, сасвим супротно од ње, која се чак осећала повређеном у сопственом поносу и осећањима.


Колико пута смо у нашем животу појели туђ кекс, а да тога нисмо били свесни и никада нећемо сазнати. Пре него што дође до брзоплетог закључка, пре него почнете да мислите лоше, погледајте са пажњом детаље. Врло често ситуација није онаква како нам изгледа на први поглед.



У животу постоји пет ствари, које не могу да се врате:


1. камен који је бачен,

2. изговорена реч,

3. пропуштена шанса,

4. време које је прошло, и

5. љубав за коју се не бори

Nisu sve priche tuzne...



Ta subota je obecavala nesto novo i posebno.Imala je neki cudan miris,koji sam samo ja mogla da nanjusim.Njen ukus je konacno uspio da mi zasladi snove.Bila je tako lijepa,vesela i mirisna subota.Kao nikada,moje srce je razigrano pucketalo,a u sebi je cuvalo cudan predosjecaj o nekom novom uzbudjenju.Nesto se moralo promijeniti.Po stoti put sam govorila sebi da moram da se mijenjam i iskidala sam mnogobrojne stranice iz svoje knjige zivota.Ali,svaki put,kao da me je pratilo neko prokletstvo,krenem krivim stazama.
I opet sve ispocetka.Htjela sam da sve krene nabolje,da pocnem vjerovati u nesto,promijenim pogled na svijet.Jer i meni je bilo glupo gledati kako nekad raspjevana i vesela djevojcica,ne moze ostvariti svoje zelje,tuzno i zamisljeno gleda u daljinu,dok tone u moru svojih suza.Ali,brzo se navikla na to.Odjednom,tog dana osjetila je potrebu za novim zivotom,lijepim,srecnim i ispunjenim,a znala je da to moze zavisiti od nje same.Sve je cvjetalo.Niko to nije primijetio,ali meni se cinilo kao da je sve sijalo oko mene.I znam da sam bila u pravu.Po prvi put sam osjetila da zivot moze biti lijep.Preispitujuci osjecaje,tragala sam za osjecajima i za samom sobom,sjedeci za stolom i guseci se dimom cigarete koju je prijateljica drzala u mojoj blizini.Sjedile smo u kaficu koji nam je najdrazi i u kojem se osjecamo najprijatnije.Uvijek tu izlazimo i skoro uvijek smo neraspolozene.Sjedile smo dugo,gledeci jedna u drugu.Ali,onda je meni nesto odvuklo pogled na drugu stranu.SRCE je zaigralo.Svako zrnce moje krvi nemirno je skakutalo mojim venama.
Moj pogled je ostao nepomican.Nevjerovatan osjecaj.Prijateljica je ustala i odsetala od stola,a moje oci su i dalje bile ocarane mladicem za sankom.Mislila sam da cu da eksplodiram,postajalo je sve vise vruce.Bila sam izbezumljena,nisam znala sta mi se desava.I okrenuo se.Pogledao me je.Imao je blistave zjenice i prodoran pogled.Tolika dubina me je natjerala da zalutam u neku nepoznatu dimenziju.Od tolikog zanosa pocela sam da zamisljam sebi krila na ledjima.Samo sam cekala trenutak da poletim.
Vec na prvi pogled djelaovao je drugacije od ostalih.Neki glas duboko u meni govorio mi je da je on prava osoba za mene.Djelovao je tuzno i usamljeno,mozda je to samo ono sto sam ja zeljela u njemu da vidim.Kao da je on bio taj zbog koga sam se tu stvorila.Gledali smo se,minuti su odmicali,a meni se cinilo kao da su svi ljudi oko nas nepomicni.Svi su mi se cinili kao zaledjeni.Prisao mi je.Sve je djelovalo nestvarno,a nisam zeljela da stane.Prijala mi je toplina njegovog dlana oko struka.Dok je pricao,nasmijala bih se njezno na svaku njegovu recenicu.Nisam ja cutala zato sto ne volim pricati,vec da bi on duze pricao,njegov glas je bio tako njezan,a taj ton je prijao mojim usima.
U njegovom drustvu osjecam se tako sigurno i prijatno i mislim da mi poklanja mnogo vise od onoga sto sam zasluzila.Zbog njega vjerujem da mogu da posjedujem i vjecnost... :D

Zam da su tekstovi malo ozbiljniji ali nema veze...


Crne senke

Pojavio si se tek tako tu kraj mene, dodirnuo me i spustio usne na moje i zagrlio me jako kao da si znao da jos uvek se boje..dok misli se roje samo tiho, najtise izgovorile su da ih ne povredis, da ne odes i sa tugom me ostavis...
Rekla sam ti da se bojim, da ces me povrediti, da ne usudjujem se da zaljubim se u tebe,da ne usudjujem se da te volim ...

Znao si to...a odgovor...
odgovor je bio:
Veruj mi, prepusti se, rizikuj...dozvoli da te vodi srce ne razum i glava...
Poverovala sam tebi! Poverovala sam...da prava ljubav postoji, da mogu da volim i da mene neko iskreno voli...poverovala sam i pala!!
svoje srce i celu sebe na dlanu sam ti dala, u zamenu za samo mrvu ljubavi, tracak nade...za jedan zrak sunca...
Za trenutak sam pomislila da sve to imam, nisam znala da to samo odsjaj laznog sunca sija..

To sunce bio si ti...moje Sunce...
ceo moj svet...ali...
tvoja ljubav bila je kratka kao sto kratak je leptirov let...
za trenutak desio se citav splet stvari i dogadjaja..i moje Sunce je nestalo iza crnih oblaka, a tada... kao da i moje srce za trenutak je stalo...i u tihoj noci cujem kako se kruni na sitne delice i kao da je od stakla lagano puca.
A taj crni oblak me obavija sve vise, suze pocinju da padaju kao kapi kise..ti odlazis od mene trudim se da shvatim da nas nema vise!!
Ali dobro znaj da necu nikada zaliti sto sam te volela, rizikovala i pala!!

Znam tebi je svejedno, mislis da to sto smo imali mozda i nije bilo tako vredno..nema veze mozda i nije vredno...
Gledas me praznim pogledom, posle svega nemas nista da mi kazes, cutis i cekas...a ni sam ne znas sta zelis da sakrijes i koga u ovoj prici lazes.

Spustam olovku,zatvaram oci i otvaram vrata secanja...
...opet si tu, blizu...
drhtim kao narkoman u groznici koji prozivljava krizu i u novoj dozi droge on trazi spas...
tako zeljeni spas..ja u tvojim dodirima trazim ali nemam srece taj spas ne nalazim...

Tvoji dodiri me bole i peku, prolaze kroz mene kao crne senke, praveci rane po mom telu, jauk me budi...otvaram oci i shvatam da je to samo bio san.
Ali jak bol me steze, oko mene obruc se skuplja, taj podmukao bol...sve vise boli i pece kao u snu tvoj dodir..Nesto se lomi u meni, vrisak i tup odjek udarca odzvanja...crne senke beze, gube se, nestaju u daljini, a u glavi cuje se glas...
Ti znas da to nije san, ti znas da to sto mislis je laz, da od sebe ne mozes da sakrijes istinu...celog zivota senke ce te pratiti, bice uz tebe i uvek biti tu...svaki put kad zatvoris oci budi sigurna da one ce doci...

Teski uzdah pritiska mi grudi, lezim i cekam dan, a gluvo je doba noci...osecam umor i bol ali se bojim da sklopim oci...
Crne senke su svuda oko mene, ne zelim da ih gledam jer znam da lice na tebe...
Bezite odavde! pokusavam da viknem.... ne vredi usne su mi neme...

Gledam na sat, jos malo i svanuce dan...ali oci se sklapaju, secanja se vracaju...dodiri, usne i te oci...sada su crne kao senke, a tvoj pogled gubi se daleko, pruzam ruku ali ne mogu da te dotaknem, sve si dalje...

Jaka svetlost zaslepljuje mi oci, ne vidim te vise...ni senke vise nisu tu...a ta svetlost to je sunce ,samo...
to nisi ti, to nije moje Sunce, to nije nase sunce...vise ne postojimo i nikad necemo postojati MI!!

Cudno, uvek je zamisljao raj potpuno drugacije od mesta na kome se sad nasao. Nije bilo blistave svetlosti, nije bilo mnostva boja, niti malih lepih andjela i bica svetlosti. Umesto toga, hodao je planinskom stazom, koja se pruzala izmedju borove sume i divnog jezera. Bio je sumrak, onaj divni letnji sumrak, neuhvatljivo vreme izmedju dana i noci. Ovo mesto je odisalo mirom i spokojom, bio je to njegov raj. Mnogo puta je pohodio ovo mesto u snovima, ali sada je bio siguran da je stvarno, jasno je osecao sitne kamencice pod nogama. Dok je hodao stazom, jedna srna dosla mu je u susret, i stala na puteljku, posmatrajuci ga svojim krupnim ocima. Izgledalo je kao da hoce nesto da mu kaze. Bilo je to besmisleno, pomislio je, srne ne mogu da govore. Pa ipak, tako je izgledalo.
Srna je konacno produzila niz put, a on se pitao da li je to dobar ili los znak, sto je srna naisla. Ispratio je pogledom, a kad se okrenuo, u susret mu je dolazio novi posetilac. Bila je to devojka.

Zapazio je da je niskog rasta, sitna, ali prelepog okruglog lica, i nebesko plavih ocju. Dugacka smedja kosa padala joj je u kovrdzama na ramena.
Bila je obucena u belo, i bosonoga. Kad mu se priblizila, osmehula se, i on je osetio neki divan talas spokoja..neznosti.. koji je dolazio od tog osmeha.
Zdravo- rece ona jednostavno. Jedva je promrmljao odgovor.
Dodji- rece mu devojka i uze ga za ruku- hajde da malo prosetamo.
Boze, pomislio je, kako je smeten. Ova divna devojka ga vodi za ruku, a on ne ume ni da progovori.
Ali onda je ona progovorila, i kao nekom carolijom, nestala je njegova stidljivost. Ubrzo su veselo cavrljali, i osecao je kao da se znaju sto godina.
Kad je pocela da pada kisica, potrcali su prema sumi, drzeci se za ruke.
Da li sam zato doveden ovde, upita se? Zar mi je trebalo toliko da shvatim koliko malo treba za srecu, samo jedna mala topla ruka, u ruci?
Kao da mu cita misli, pna ga upita: zasto ti je bilo neprijatno kad sam te uzela za ruku?
Znas- poceo je da se pravda- u mom svetu nije uobicajeno da te nepoznati odmah uzmu za ruku.
Mnogo ti stegnut taj tvoj svet- nasmesi se ona- u mom svetu je to sasvim normalno.
Setali su jos malo po sumi, drzeci se za ruke, ne mareci za kisu.
Kad je ugledao usamljeni kameni monolit, srce mu se stegnu. Znao je, znao da je to rastanak.
Ne brini- rece ona- ovo nije kraj. Ja cu uvek biti uz tebe. Uzmi ovo sto cu ti sada dati, i kad ti bude tesko, kad nestane nade, samo ga drzi uz sebe, ja cu biti tu.
Pogledao je sta mu je stavila u saku. Bio je to mali pramen njene kose.
Ti si vila zar ne? upita on iznenada.
Jesam- znao je odgovor.
Cudno, uvek je zamisljao vile kao visoke i plavokose, ali sad mu to uopste nije bilo vazno. Bio je odusevljen, ocaran, ovom malom smedjokosom vilom.
Zatvori oci- rece mu ona i povede ga do kamenog monolita.
Stali su, i on je na trenutak, trenutak koji bi voleo da produzi u vecnost, osetio njene usne na svojima. Kad je otvorio oci, vile vise nije bilo, ni tog mesta, a on..


Probudio se u krevetu, u sobi, secanje mu se vratilo. Bio je tesko bolestan. Bio je!. Osecao je da vise nije. U glavi mu se razbistrilo, snaga mu se vratila u udove, oci su mu blistale!
Skocio je iz kreveta da se obuce, bilo je divno posle toliko vremena biti na nogama.
A onda se setio svega, i tuga mu zameni radost.
Vila.. kako da je vidi ponovo? Sta cemu zdravlje, sta cemu svet bez nje?
Jakna mu je visila na stolici, i on u ocajanju zavuce ruku u dzep, trazeci cigarete. Mora da zapali, da se smiri.
Kad je izvukao ruku iz jakne, osmeh mu se vratio.
U ruci je drzao pramen viline kose.
Ponovo je nasao svoj raj.

:( :( :(


Sedela je sama na klupi u jednom parku hede skole. Oci su joj bile vlazne a na celu se ocitavale bore tuge, tuzne stvarnosti. Negov lik je lebdeo pred njenim ocima. Nasmejana bice bez bola, bez tuge kao u san... Okrenula je prvu stranicu dnevnika sa zeljom da bar u mislima bude s'njim, u njegovom toplom zagrljaju... Bilo je vec kraj leta kada su poceli izlaziti. Isli su u istoj skoli samo je on bio godinu dana stariji od nje. Kada je pocela nova skolska godina biili su stalno zajedno i nestrpljivo su cekali zvona. Sve je tako brzo prolazila... Okrenula je trecu stranicu dnevnika gde je pisalo "Srecna nova godina 31.12" Sklopila je dnevnik. Te veceri trebao je doci. Minuti su prolazili, ali se on nije pojavio. Uskoro je bilo pola deset. Ustala je sa klupe u parku. Polazeci prema kuci, cula je njegov glas, objasnjavanja, ispirke, suze, smeh i poljubce. Sve je opet bilo u redu, sve je zaboravila u njegovom zagrljaju, i ako je znala da laze... Nije htela pokvariti Novu godinu. Uskoro su poceli letnji dani, tiho je rekao "hteo sam reci..." Znam, ne trebas mi nista reci! Ostacemo prijatelji! Iako je bolela ta rec. Dugo u nocima je plakala, a kad bi ujutro ustala jastuk bi bio mokar od suza... Bio je raspust. U razgovoru s'prijateljicama bi ga zaboravila, al cim bi razgovor prestao, ko zna po koji put bi okrenula svoju poslednju stranicu dnevnika koji bi vracao u stvarnost! Opet je pocela skola. Vise nije bilo one Luciane koja bi nasmejala ceo odeljenje, postala je povucena, zatvorena... Nije bilo onih smedjih ociju koje su otkrivale nemir i veselje. Luciana se ponosila, al nije videla kada bi joj neko reko devojcica. Ponekad bi joj bilo drago kada bi bila u njegovom drustvu. Jednog dana su se svi skupili u hodniku. Tamo je bio i njegov razred. Lucianin najbolji drug slavio je rodjendan. Dobacio je Luciani cim je ugledao:"Luciana, sta je sa onom smedjom devojcicom, zar je umrela? Ona mu je prisla, nezno ga zagrlila i rekla:"Nikad emoj zaboraviti onu smmedjju devojcicu, koja je umrela... Nervozno je gasio cigaretu, a kad bi podigao glavu, pogledi su im se sreli. Prijatelj joj je dodao lutkicu koja joj je ispala iz ruku. Luciana je napravila poslednji korak... bio je to poslednji korak. Pre njom je bila nepomicna dubina smrti, svi su poceli vristiti videvsi kako pada niz stepeniste, a ona nije cula ni jedan jauk, nijedan jecaj... Krv joj je bila niz lice. "Luciana, Luciana..." cula je jecaj prijateljice... Osetila je da je neko tiho sapnula zbogom i krenula u potpuno nepoznati svet... Onaj dan kada je bila sahrana kisa je neprestano lila. Duga kolona mladica i devojaka isla je za kovcegom smedje devojcice....

Tuzna prica...


Zli jezici su hteli da ga rastave od nje,rekli su da ima drugog i da nije kao pre...i ko neka budala on verova u price,koje mu sada na bajke samo lice...
A klela se da samo njega ona ima,molila ga je i plakala pred svima...al on nije hteo tad na suze da pada,zbog prokletog ponosa sebi bol da zada...i zeleo je neku drugu tad da ljubi,mada nije bio svestan sta time gubi ipak rekao je ``slusaj,gotovo je s nama,shvati sada ovo ostala si sama!``
I vec sledeceg dana poce da mu fali htede da je zove al mu ortaci nisu dali... ``Ma pusti kurvu!Sad je sigurno sa njim...`` al on nije mogao da se pomiri sa tim,i zvao ju je bezbroj puta nikog nije bilo,nesto se cudno iza svega toga krilo...mozda je u skoli razmisljao je tada i otisao do skole tu na kraju grada... Ali tamo nije bila njen ortak mu to rece,sigurno je kuci vec je padalo vece... Trceci je usao na vrata sobe njene,bila je u lokvi krvi isekla je vene...
Rekla mu je samo ''zagrli me molim te'' i prosaptala tiho ''znaj volim te''

Osmakinja
Bio je utorak, suncan dan, nad gradom su visile slike ruzne. Hteo si vinom da utesis dusu, zasto su prve ljubavi tuzne... Osetio si tada nesto toplo, pomislio si to je ono sto ti treba jedan kaputic zute boje i jedan komad plavog neba. Rekli su ti da sam osmakinja, uredan zivot, knjige, a ne sminka i rekli su ti " ma pusti je ortak" nije za tebe uobrazena klinka. Tog si me dana pratio do kuce a ja sam ti pricala skolske probleme, posao si da me poljubis ali su te sprecile moje knjige. Pomislio si da nemam pojma, shvatio si da nece biti lako, ali mali moj nisam ja budala i poceh to da dokazujem polako. A druga
strana bajke o nama, pise o ljubavi velikoj do neba u rana
jutra i hladne noci, znala sam mali sta ti treba. Umela sam da te ljubim dugo, htela sam
sa tobom ispod duge i imala sam 14 godina i plave oci prepune tuge.

Znam sve je bilo tako lepo, sa mnom si provodio dane sto zivot znace, crvenu traku u smedjoj kosi i tuzan pogled, voleo si sve jace. Jos jedan utorak u mesecu, mlada
sto umornim zrakom luta, gde li sam sada? Da li te volim, pitao si se bezbroj puta i cekao si me ispred kuce. Uz vetar i prve pahulje isao ulicom desno do parka, do te proklete osnovne skole, tesko sam cutala i gledala u prazno, nisu pomagale nikakve fraze. Ko zna mozda sam bila tuzna jer takve su sve osmakinje. Ne znam zasto si me primetio jer nisam bila posebno lepa, ni ime moje nisi voleo ali sta ces, kazu:,, LJUBAV JE SLEPA”
Nisam se bojala ni vetra ni
mraka volela sam sa tobom
setnje duge, nikad ti nisam rekla " VOLIM TE " jer sam
se beskrajno plasila tuge.
Sanjala sam buducnost u Americi, to mi je kazem zivotni san, a ti ko pravi BALKANAC zaboravio moj 15 rodjendan. Sad cutim i gledam u prazno kad me pitas zasto sam tuzna, ponosno ti kazem:
" IZVINI, DA LI SE ZNAMO?"

VOLELA JE DROGU,A MOZDA I MENE...

Bilo je decembarsko jutro, hladno, sumorno i sa pahuljama na prozorima.Gledao sam moju Sofiju kako spava i milovao je po kosi, bila je poput andjela...poljubio sam je na njen slatki nosic i rekao:” Budi se spavalice”...otvorila je svoje okice i protegnula se.''Dobro jutro voljeni moj''...poljubila me i ustala koracajuci prema kupatilu,ostao sam u kupatilu gledajuci je,.Imala je divne obline,i dobar ten.Kosu dugu,kao lan.-“Srce,jesi mi spremio kafu”...cuo sam je dok se umivala...ustao sam, otisao u kupatilo i zagrlio je oko struka nezno je ljubeci po njenim golim ledjima...Znao sam da su nam to poslednji dani jer je studirala u Sarajevu tako da bi se vidjali samo 2-3 puta u mesecu, sto meni nije bilo dovoljno, uopste.Pomisao da ce se vec sutra vratiti u Sarajevo i da se moram rastati od nje jedno dve do tri nedelje ubijala me nacisto….!!!
.....
”Volim te” govorila mi je...verovao sam joj sve do tad, a onda…..Proveli smo dan u krevetu,a onda negde predvece ona je pocela pakovati svoj kofer.Bio sam tuzan,kao da mi se sve rusi preda mnom.Otisla je...nisam to mogao zamisliti,zivot bez nje...vise puta sam joj nudio brak,ali htela je zavrsiti svoje studije.Zvao sam je i culi smo se skoro svaki dan.Moj najbolji drug je studirao sa njom takodje,i javljao mi je da je vidja i da nema nikoga u Beogradu.i da kad izlazi,izadje samo sa drugaricama.Zvonio mi je telefon,bio je sakriven broj...mislio sam da je ona,ali nije...bio je to Stevan koji mi je rekao: ,,E brate sta ima,zovem te samo da ti kazem da sam sada video Sofiju sa nekim frajerom u nekom autu.Nazvao sam je istog trenutka,ne cekajuci da Stevan zavrsi svoj razgovor,ali nije mi se javljala...zasto mi je to uradila?Da li jedna osoba moze povrediti tako surovo nekog?Tesio sam se,misleci da joj je mozda neki drug...zvao sam je ceo dan i celu noc,ali od odgovora nista...slao sam poruke da se javi i dalje nista...sve do jednog dana...Bio sam ocajan i nisam zeleo nikoga da vidim.Po prvi put u svome zivotu patio sam zbog jedne devojke...srce mi se lomilo...Stiglo mi je pismo,bilo je od nje.Pisalo je sledece:
VOLJENI MOJ, PISEM TI ZADNJI PUT...ZELIM DA ZNAS DA JE MEDJU NAMA KRAJ,TI NE MOZES NISTA DA MI PRUZIS.JA SAM SRECNA OVDE I NE NAMERAVAM DA SE VRACAM TAMO!!!UPOZNALA SAM ALEXA,ON JE SVE STO SAM TRAZILA,ONO STO MI TI NIKAD NISI PRUZAO...NE,NE PRICAM O LJUBAVI,TO SAM UVEK IMALA OD TEBE,ALI NISTA VISE...A OD LJUBAVI SE NE ZIVI DRAGI...ZATO SVE NAJBOLJE U DALJEM ZIVOTU I >ZBOGOM<''
Plakao sam kao dete,i brisao suze,nisam mogao shvatiti kako da toliko patim zbog jedne devojke.tesio sam se, da ipak ona to nije mislila ozbiljno.Stevan me je nazvao nedelju dana nakon naseg zadnjeg razgovora,rekao mi je da je vidja po lokalima u losem drustvu i da se DROGIRA...a da je drogom snabdeva upravo Alex.Inace Alex je bio Rus,Imao je puno problema bas zbog droge,pa je pobegao u Beograd.Nisam mogao verovati...Bio sam razocaran i postavljao sebi milion pitanja,i cak osudjivao sebe zasto sam je pustio da ode...2 meseca kasnije,Stevan je dosao do mene i doneo mi pismo...pisalo je:
VOLJENI MOJ,POSTO MI NIJE JOS DUGO OSTALO OD ZIVOTA ZELIM TI RECI DA SAM TE VOLELA,DA TE VOLIM I DA CU TE VOLETI I NA DRUGOM SVETU...ZAO MI JE STO TI NISAM MOGLA PRUZITI NISTA OSIM NASIH LEPO PROVEDENIH TRENUTAKA,ALI SADA JE VEC KASNO DA SE SVE VRATI UNAZAD.MENE JE SAD JEDNA JACA SILA UZELA U SVOJE RUKE-DROGA!!!POSTALA SAM ZAVISNA,I NE ZELIM DA ME VISE IKADA VIDIS OVAKVU...A KAKO NI JA TEBE NE MOGU VIDETI...OSTALO MI JE JEDNO RESENJE...SMRT!TAKO VISE NECU PATITI,A I SKRATICU SEBI MUKE---VOLJENI BUDI MAKAR TI DOBRO KAD JA NISAM MOGLA.ZAUVEK TVOJA....SOFIJA!
Kad se Stevan vratio u Beograd javio mi je da nje vise nema i da su je nasli na ulici mrtvu.Nisam mogao to izdrzati.u nasoj sobi video sam samo njen lik,kao da me je zvala da dodjem kod nje...da je pratim na onome svetu...DROGA JE UBILA NASU LJUBAV!!!(:( P.S. OSTALIMA: IGRAJ ZA ZIVOT, DROGA NEEEE!!!!!!!!!(

ZBOGOM, ANDJELE MOJ

Necu ti reci da sam dobro, jer necu da lazem. I sam znas da negde daleko od tebe postoji obecanje koje nisi ispunio. Zao mi je sto je ovako morala da se zavrsi jedna predivna prica. Ali, zasto, pobogu, zasto?! Otisao si od mene bez reci, bez "zbogom". Ko zna mozda je moralo tako biti i mozda ce mi te providjenje ponovo vratiti. Znam, malo je reci da te volim, ali zar ti to bas nista ne znaci? Ne, nisi kriv sto si me ostavio da lagano umirem zbog tebe. Ja sam kriva, jer ja sam ta koja je previse volela. Sta da ti kazem jos o sebi? To da te volim~to znas. A i to da se svake noci molim za tvoj povratak~takodje znas. Mozda gresim sto ti uopste pisem, ali probaj me shvatiti, molim te. Bez tebe sam usamljena kao sirena u moru, kao ptica bez pesme, kao reka bez vode... Bez tebe sam~nista. Zarobio si me svojim ljubavnim okovima i... ako se ne vratis, ostacu zarobljena zauvek. Ti si sve sto sam imala i ne mogu jos jednom da volim. Sve sto si mi ostavio jesu~suze. Ali, ja ne smem plakati. Pomislices da nisam dovoljno jaka. Stefane, sigurna sam da te ona nije volela. Znas, u toplim nocima pomislim da mi se vracas. A sta drugo i da mislim? Cuvam ono malo nade koju si mi ti ulivao svojim plavim nocima. Ne zelim nikog ko bi mogao da otvori vrata mog srca. Hej, djavole sa andjeoskim likom, zasto misve ovo radis?! Reci mi, kako ti zamisljas moj zivot bez tebe? Kako cu da zivim kad ti si moj vazduh, a nemam te?! I znaj, sve mi mozes zabraniti~da ti pisem, da te gledam, suze mi mozes zabraniti, samo mi nikad ne mozes zabraniti~ljubav!!!

evo i od mene jedna.....tuzna....

ZAR JE MOGUCE....???

Sjedila sam na obali i promatrala zalazak sunca, opet me je taj savršeni dogaðaj ostavio bez rijeèi. . . Razmišljala sam o tome gdje je sada sunce izašlo, kome je sada svanulo. . . meni je u životu veæ dugo pomrèina. . . iz razmišljanja me je prenuo zvuk mobitela. Ah, ta glupa naprava uvijek zazvoni kad ne treba, izvadila sam ga iz džepa i pogledala, na zaslonu je pisalo tvoje ime. U meni se pojavila bujica osjeæaja, zašto me zoveš, zar ti moje odbijanje poziva ne govori ništa? Šta hoæeš? Držala sam mobitel i razmišljala dali da se javim, ruke su mi drhtale. . . nešto se u meni prelomilo i odluèila sam se javiti. . .

"Molim?"-rekla sam hladno
"Ej mala, slušaj, nemoj poklopiti, molim te"-rekao si
"Da imam namjeru poklopit, ne bi se javila"-drsko sam odgovorila, znala sam što želiš i zašto me zoveš, ali pravila sam se da nemam pojma.
"Veèeras slavim roðendan, i volio bih da doðeš"
"Ajme, pa roðendan ti je danas, totalno sam zaboravila"-slagala sam, prije bih umrla nego zaboravila tvoj roðendan.
"Ma nema veze, hoæeš doæi"-osjetila sam razoèaranje u tvom glasu, nisi oèekivao da æu ti to reæi.

Odgovorila sam da æu razmisliti, i poklopila. Jedan dio mene je htio iæi, a onaj drugi dio mene je govorio da ne bih smjela. Ipak odluèila sam da æu otiæi, opet je srce pobijedilo razum. Dok sam se spremala, razmišljala sam o nama. . . . . . . . . . . . . o tebi, o svemu što se dogaðalo meðu nama u protekle 4 godine. Imala sam samo 16 godina kada sam te upoznala, kada si se doselio u moje mjesto. Od trenutka kada sam te prvi put vidjela zaljubila sam se u tebe, a i ti u mene. Nikada neæu zaboraviti kada si me prvi put poljubio, kada si rekao da želiš da budemo skupa. Tada sam imala osjeæaj da je cijeli svijet moj, dala sam ti svoje srce na dlanu i ti si ga uzeo, nisam žalila zbog toga. Znao si da si prvi i jedini muškarac u mome životu, znao si da te volim onako kako samo djeca znaju voljeti; èisto, iskreno, naivno, dajuæi cijelu sebe. .
Tada se dogodilo ono èega sam se najviše bojala, nakon 4 godine naše ljubavi, ja sam prvi put sa tuluma otišla sama kuæi. Rekli su mi da si ti odvezao onu plavu kuju kuæi. èitav svijet mi se srušio u samo jednoj sekundi, ti si me prevario. . .

Dok sam išla kuæi, suze su mi se slijevale a glavom mi je prolazilo samo jedno pitanje "Bože zašto?", ali odgovora nije bilo. Drugi dan si zvao, nisam se htjela javiti. . . bio si uporan, zvao si svaki dan, ali nisam se javljala. . . prestala sam odlaziti na mjesta gdje bi te mogla sresti, a i kada sam te sluèajno srela, prelazila sam na drugu stranu, okretala glavu. . . srela sam onu plavu kuju jedan dan, i ona mi je rekla da si izvrstan u krevetu, da se nikada nije bolje provela. . . kako sam ju samo mrzila. . .

Sat je otkucao 21:00 sat i ja sam krenula na tvoju roðendansku proslavu. Dotjerala sam se najbolje što sam znala i umjela. Htjela sam ti pokazati što si izgubio. Kada sam došla svi su zanijemili i gledli prema meni. Nisam obraæala pozornost na njihove komentare veæ sam visoko dignula glavu i prišla ti. Pružila sam ti poklon i zaželjela sve najbolje, gledao si me ni sam ne vjerujuæi da sam to ja. pitao si me nešto, ja sam krenula da ti odgovorim, ali ona plava kuja se je stvorila pored nas, zagrlila te i rekla kako želi iduæi ples. Nisi joj ništa odgovorio, a ja sam se okrenula i otišla na drugu stranu, zamolila sam tvog prijatelja za ples na što je on odmah pristao. Nas dvoje smo plesali, a ti si stajao po strani, smijao se i pogledavao prema nama. Iako su svi mislila da se odlièno zabavljaš, ja sam vidjela tugu u tvom pogledu, meni nisi moga sakriti ništa. . . nije me bilo briga što se u duši osjeæaš jadno, pa i ja sam se tako osjeæala. Tada je opet ona plava kuja došla do tebe, grlili ste se i smijali. . znala sam da je to gluma, da to radiš da bi mi napakostio, ali nisam mogla više izdržati, odjurila sam što su me dalje noge nosile. Trèala sam kao luda, željela sam što prije nestati s toga mjesta i otiæi što dalje od tvoje kuæe. Kada sam se uvjerila da sam dovoljno daleko, usporila sam, ali tada sam u daljini zaèula neèije korake kako me pokušavaju sustiæi. Prepoznala sam te korake i opet potrèala, nisam htjela da me sustigneš, ali Bog ili sudbina su to htjeli, zapela sam za jedan kamen i pala. Došao si do mene i pružio ruku, nisam ju prihvatila veæ sam se sama podigla i krenula. kako me je samo noga užasno boljela, ali susprezala sam bol.

"Stani, kuda æeš?"-upitao si me pomalo zabrinuto.
"Tebe je kao briga kuda æu? Uostalom, tko si ti da ti polažem svoje raèune?"-ljuto sam odgovorila i nastavila dalje dok me noga rasturala od boli.
"Stani da razgovaramo, molim te, toliko si mi ostala dužna"-rekao si poput malog djeteta kad moli mamu novu igraèku.
"Ja tebi ostala dužna? Gade odvratni!!!"-uzviknula sam, bijes mi je izlazio na uši
"Da, ti meni ostala dužna". rekao si kao da ti je èudno što se toliko ljutim
"Slušaj ti kretenu jedan, kako se uopæe usuðuješ? Ma kako uopæe imaš obraza nakon svega tražiti od mene da podmirujem neke dugove??"
"Doði, idemo sjesti na klupu, ne mogu gledati kako skakuæeš više na jednoj nozi. Dali te jako boli? hoæeš da te odvezem kod doktora?"-pitao si plaho.
"E nemoj molim te glumiti neku brižnu dušu, idem sjesti ali ne zato jer si ti zaslužio da sjedim s tobom nego samo i jedino iz tog razloga jer me noga užasno boli"-odgovorila sam, a u meni se sve slamalo od tuge. Tada sam bila sigurnija nego ikad prije da te volim više od ièega. Kada smo sjeli, ti si prvi poèeo:"gle, ne znam šta je bilo s nama, ne znam zašto smo pukli, ali znam da jednostavno ne mogu bez tebe. Pošto si ti ta koja je odluèila reæi zbogom našoj ljubavi, i pošto si ti prekinula svaki kontakt sa mnom, poštivat æu tvoju odluku, samo mi reci zašto? Veæ 3 mjeseca te zovem svaki dan kao zadnja budala, uporno me izbjegavaš i danas ne znam kojim èudom si se javila i odluèila doæi! U èemu je problem? Pa ti si ta koja je sve srušila. . "

Slušala sam ga ne vjerujuæi vlastitim ušima, mržnja, prijezir, gaðenje, bijes, gorèina, sve se nakupilo u meni.
"Ja sam odluèila jeli? Ma kako te samo nije sramota glumiti nekakvu žrtvu ovdje? Ali ne moraš lagati, nema nikoga u blizini, sami smo. Samo me zanima kako se možeš praviti idiot, kako imaš srca stavljati mi sol na još uvijek živu ranu? Zašto me uopæe podsjeæaš na to. . . "-Pukla sam , nisam više mogla izdržati, nakon toliko godina prvi si me put vidio kako plaèem. . . ništa ti nije bilo jasno. Ali nastavila sam makar su me suze gušile:" Da pa naravno, ja sam kriva što si sa onog tuluma odvezao onu plavu kuju pravac u krevet, jelda? ja sam kriva što si me ostavio samu kao zadnjeg kretena da trpim dok mi se drugi smiju? pa da tko æe drugi biti kriv nego ja?"

Gledao si me ne vjerujuæi. . . . "Ali ja. . . otkud ti da sam spavao s njom? Jesam, odvezao sam ju doma, ali rekao sam Bojanu da ti sve objasni. "
"Nije meni Bojan ništa objasnio, a nije mi ni trebao objašnjavati pa nisam toliko glupa a ona mi se poslije te noæi hvalila kako si odlièan u krevetu. "
"Pa ne vjeruješ valjda da. . . . . ?"
"Da si spavao s njome? Iskreno, nakon onoga što sam veèeras vidjela, vjerujem više nego ikad"-suze su mi opet krenule, gledao si me, a ja sam htjela da istog trenutka nestanem sa lica zemlje, koliko me je samo ta prevara boljela. . . .
"Malena. . . "-poèeo si, ali sam te prekinula.
"Ti nemaš pravo da me zoveš malena, izgubio si to pravo kad si nju pusti na moju stranu kreveta"
"Ali nije ono što ti misliš. . . "
"Naravno, nikada nije ono što ja mislim"-rekla sam cinièno
"Ne budi takva, daj da ti barem pokušam objasniti, molim te"
"Ajde ali budi brz, moram iæi kuæi staviti oblog na nogu"
"Hoæeš da te vozim kod doktora?"
"Neæu kod doktora, ne izmotavaj se, nego ako hoæeš prièati poèni veæ jednom"-bijesno sam rekla.
"Slušaj onu noæ kad sam Melitu. . . "-poèeo si
"Plavu kuju"-ispravila sam te
"Dobro, plavu kuju odvezao doma, nisam spavao s njom kunem ti se sa svime što volim"
"sva sreæa što ja ne spadam u te koje voliš, jer kunut se i lagati"-dobacila sam cinièno
"Ti spadaš u te koje volim i ne lažem zato se i kunem, ajde molim te pusti me da dovršim, prestani dobacivati komentare. "
"Ajde dobro"-pristala sam

"Dakle, nisam spavao s njom. Na tulumu se napila i poèela raditi scene, ti si plesala u dnevnom boravku a ona, Bojan i ja smo bili u kuhinji. Poèela je govorit kako me voli, kako æe napraviti striptiz za mene, kako ti ne zaslužuješ da budeš sa mnom. . . i tako te gluposti. Bojan me je zamolio da ju odvezem doma jer sam bio jedini trijezan, a on je rekao kako æe tebi sve objasniti. rekao sam dobro, a šta sam drugo i mogao pustiti ju da onakva pijana ide kuæi, da sjedne za volan i da pogine pa da ju cijeli život nosim na savjeti? dakle, odvezao sam ju, ostavio ispred kuæe i èekao da uðe unutra, i vratio se na tulum. Tamo te više nije bilo, pitao sam Bojana gdje si a on mi je odgovorio da ne zna, da te zadnji put vidio ssa njegovim bratom u dvorištu. Ja sam u tom trenutku poludio od bijesa i otišao kuæi. Eto, to je cijela prièa. "
Nisam mogla vjerovati, znala sam da mi ne lažeš, cijelo si me vrijeme gledao u oèi, a i nikada nisi znao slagati niti jednu reèenicu a kamoli cijelu prièu. U oèima ti je pisalo da si iskren. Zbunjeno sam te upitala:"znaèi, Bojan, njegov brat, i ona plava kuja su sve to smislili da bi ja i ti prekinuli? Kakve koristi oni imaju od toga"-pitala sam skeptièno

"Pa plava kuja je zaljubljena u mene, Bojan u tebe, a Bojanov brat im je samo pomogao. Valjda je tako bilo, otkud bi ja to mogao znati šta su se oni zapravo dogovorili?"
"Gorane. . . . . . "-poèela sam, ali sam stala, nisam znala što bih ti rekla. Samo si me pogledao i sve ti je bilo jasno. Zagrlio si me èvrsto, a ja sam ovaj put plakala od sreæe. Koliko sam samo bila sretna što je sve laž, odluèili smo se vratiti na tulim. Kada su nas vidjeli zagrljene neki su se èudili, a neki su znali da æemo se pomiriti prije ili poslije. Plava kuja i Bojan su stajali u kutu i gledali nas sa mržnjom. Htjela sam im se osvetiti, ali sam odustala. . . èemu da se spuštam na njihovu primitivnu razinu. Uspjeli su nas posvaðati, i time dobili samo jednu bitku, ali mi smo se pomirili i dobili rat. Otišla sam do frenda koji je puštao muziku i zamolila ga da pusti našu pjesmu, on je to uèinio i nas dvoje smo sretni zaplesali u neke nove dane pune ljubavi uz obeæanje da nas više nikada ništa osim smrti neæe rastaviti. . . . . .

Ewo još jedna tužna ljubavna prièa:

Lea i Martin su se znali od 5-tog razreda osnovne skole.Otkad se znaju izmedju njih uvijek postoji "ono nesto"... Njihova ljubav se rasplamsala u prvom razredu srednje skole...kada su zajedno upisali opstu gimnaziju... Ta skola ih je zauvjek spojila...Njihovi roditelji,profesori prijatelji su prihvatili ovu prelijepu mladenacku ljubav iako su bili jako mladi... Lea i Martin su dane provodili zajedno ispunjavajuci ih poljubcima,zagrljajima i slatkim tajnama... Svaki trenutak proveden zajedno ih je zblizavao svakog dana sve vise... Jednog dana Lea se nije osecala dobro i mama je odvela doktoru na pregled.Njegov izraz lica nije ohrabrivao ni Leu ni njenu mamu.Doktor im je saopstio ruznu vest:Lea je imala tesku bolest srca i trebala je hitno transplataciju... Najveci problem je bio sto nije bilo donatora...Martin jedugo cekao Leu i kada je vidio onaku bledu znao je da nesto nije u redu...Lea ga je odvela na njihovo zajednicko mjesto i dok je prikrivala suze sve mu je ispricala.Martin je osjecao kao da mu se srusio cijeli svjet,imao je jaku potrebu da zaplace ali znao je da ne smije-znao je da mora biti jaci-radi svoje Lee... I tako su dani prolazili a Martin i Lea su svaki dan provodili zajedno...on se trudio da Lei udovolji u svemu mada je to nekad bilo nemoguce a Lea je pokusala da bude jaca od bolesti... Martin je znao da to sto radi nije dovoljno...Jednog dana Lea je primila poziv u kojem su joj rekli da su nasli donatora i da za 2 dana ima operaciju...Bila je presretna jer je to znacilo da ce za 2 dana biti zdrava i ponovo ce moci uzivati u svim carima zivota-zajedno sa Martinom...Kada mu je to rekla on je samo zagrlio kao da im je to prvi i poslednji put da se vide... Dva dana su brzo prosla i Lea je otisla na aerodrom a sa njom njeni roditelji,prijatelji i naravno MARTIN...Sa svima se pozdravila i obecala im da ih nece napustiti...Njen avion je skoro poleteo... Zadnje sto je Lea vidjela je bilo tuzno Martinovo lice... Operacija je prosla savrseno...Lea se polako oporavljala i nakon 3 dana je dobila dozvolu da se vrati kuci... Dok je cekala da joj aviom poleti jedino je mislila na Martina kako ce se opet videti mada je bila tuzna jer je svih tih dana nije nijednom nazvao... Roditeljima nije nista govorila a ni oni nisu njoj...Napokon je dosla u svoj radni grad!Bila je presretna... Gledala je kroz prozor i trazila Martina...Nije ga videla...Kada su sisli sa aviona, vec tuzna Lea,upita mamu:GDJE JE MARTIN?!-mama je blijedo pogleda i oci joj se napunise suzama... Lea je zapita sta joj je...A mama je kroz plac upita:ZAR NE ZNAS KO TI JE DAO SRCE?!?!?!

:shmrtz: :shmrtz: :shmrtz: :smrc: :smrc: :smrc: ...strašno, sva sam se naježila...

Ovo je tuzno-srecna prica.Bila sam peti razred.......Na exkurziji san mu rekla da ga volim, a on me je oterao u PM....... PLAAAKAAALAAAAA SAM.A znate sta se desilo u subotu????????????
Pitao me da se smuvam sa njim!!!!!!!!!Naravno odbila sam jer:
1.Nasla sam boljeg!!!!!!!
2.On izgleda ko da je '96 a ja kao '95(sto i jesam)
3.MRZIM GAAAAAAAA!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

MARIHUANA

Mozda je proshao zivot ceo od onog dana kad sam nju sreo kad ugledah te ochi plave i kosu pokoshene trave.

Ali lepa je ona i necu zvuk zvona shto u smrt zove polako i da sam znao vechno bih plak'o!

Ruke mi pruzala kao da pita:volish li reku,polja i zita?I pruzih ruku ruci koja pati,pruzih ruku ruci koja spaja smrt.

I kad saznah pred kim stojim,pred onim shto se ustvari bojah,i bedno provodi dane u dimu MARIHUANE!

Hteo sam ljubavlju da pobedim drogu,jer shto je ovo zgreshilo
Bogu,znala je da je mesec i zvezde vode,htela je da voli,i voljena bude.

Uzalud behu molbe moje,umret ce ochi plave boje i proklinjati smrt onog dana iz sna shto donosi
MARIHUANA!

Ana,devojka plave kose,ime koje hiljadu devojaka nose,i koje ce isto jednog dana stici tamo gde i Ana.

Na groblju zaplakah prvi i rechi ispisah kapima krvi,umrla je jednog dana,bila je sretna i zvala se Ana.

Ana je znala da narkomani dugo ne zive,da se oni kratko snovima
dive,volela je da bode svoje vene,volela je mnoge,a mozda chak i
mene!Zato napisah na njenom grobu:
VOLIM NARKOMANE,
PREZIREM DROGU!!!

DJEVOJKA TUZNIH OCIJU

Bila je jednom, nekada davno, ona.... Djevojka sjetnih ociju i tuznog osmjeha.... Izgubljena u nekom, za nju nepoznatom svijetu, trazila je svoje mjesto pod suncem, trazila je ljubav koja ce je grijati, koja ce joj pomoci da sve okrutnosti ovog svijeta zaboravi. Nekog s kim ce moci podijeliti ono sto krije u sebi. Nekoga kome ce moci svu svoju ljubav pokloniti. Nekoga kome ce moci vjerovati, ko ce je nasmijati i razumjeti te momente kad su joj oci bile zamisljene i tuzne a ona negdje daleko u mislima odsutna od njega....

Prolazile su godine, a ona je i dalje bila sama. Odustala je traziti tu ljubav za koju je zeljela dati sve i koju je zeljela da vjecno traje. Sebi je govorila da tako nesto jednostavno ne postoji.... I onda, jednog dana, u njen zivot je neocekivano usao on. Osoba koja je bila tako drugacija od toga sto je ona zamisljala i zeljela.

Isto kako je neocekivano usao u njen zivot, tako je u neopisivo kratkom vremenu uspio da je izvuce iz njene rezerve, da zid koji je ogradila oko sebe srusi kao kulu od karata. Osvojio je njeno srce i uspio da joj vrati osmjeh na lice.... Osmjeh koji joj i onda kad njega nije bilo kraj nje nije silazio s lica. Nije mogla vjerovati da se to njoj desava, da ona moze biti tako sretna, tako ludo voljena....

Mnogi nisu razumjeli sta je ona vidjela u njemu, zasto bas on pored toliko drugih, "boljih" od njega. Ona se samo smjeskala i odlucno odgovarala da joj on daje ono sto je oduvijek sanjala. Samo on i niko drugi.

Prolazilo je vrijeme i njih dvoje su iz dana u dan bili srecniji. Ni njegova a ni njena okolina to nije shvatala. Mnogi su samo odmahivali glavom i govorili kako to nije ok, kako prave gresku zbog koje ce oboje na kraju kajati. Jednostavno, nisu jedno za drugo. No, ona nije htjela da cuje nista. Borila se protiv tih predrasuda, nije zeljela da joj niko kvari tu srecu koju je nakon tolikih godina napokon nasla. Bila je ubjedjena da ce to trajati do kraja zivota.

Kako su se luckasto ponasali! Kako su se znali smijati bezveznim stvarima, necemu sto niko drugi nije razumio. Satima razgovarati a da ne postanu umorni od "filozofiranja". I opet, tu i tamo se ubaci poneko stidljivo "volis li me?" I odgovor: "pa znas..."
"Ne, ne znam. Reci."

I onda promjene temu. Nekako su oboje u dubini duse bili djeca. I koliko god su zeljeli da rijecima pokazu osjecaje, nije im uspjevalo. Tek ponekad, dok su u tami noci, kad im se lica ne vide, sapne jedno od njih:
"Volim te. Jako. Previse"

Tisina. Oboje slusaju odzvuk tih rijeci. Svejedno ko ih je izgovorio, govorio je i u ime onog drugog.
Vrijeme je prolazilo. Njih dvoje su bili sretni, uzivali su svakim danom sve vise jedno u drugom. Planirali su zajednicku buducnost. On je cesto govorio o djeci. Djeca su zivot. Kruna ljubavi. I buducnost. Zelio je da ima bar troje. Ona se na to smjeskala i zamisljala kako bi to bilo. Te male slatke vrascice, sa predivnim ocima njihovog oca.

Jednog dana su se dogovorili da idu u kino. Ona se spremala i radovala susretu s njim. I odjednom joj se zacrnilo pred ocima. Probudila se na podu spavace sobe. Nije joj bilo jasno sta se desilo, koliko dugo je lezala tu bez svijesti. Sigurno je umor i iscrpljenost, pomislila je. Tih dana je stvarno imala jako puno posla. Vrijeme je da idu negdje na odmor, da se opusti i zaboravi sve obaveze. Osjecala se jako umorno i malaksalo. Najradije bi ostala kuci.

Ali, kako to da mu objasni? Zbog cega odjednom ne zeli da ide u kino, kad se toliko radovala tom filmu? Nije zeljela da ga uznemirava, da se brine bez razloga. To je samo jedan trenutak slabosti, posljedica rada proteklih dana. Sama sebe je ubjedjivala da nije nista strasno. Skupila je svu snagu sto je imala, obukla se i tad je dosao on.


"Izgledas nekako cudno. Blijeda si." rekao je odmah s vrata.

"Hvala na komplimentu. Imas odlican fazon" namigla je ona i prebacila sve na salu. "Osjecam se izvrsno. Radujem se nasem izlasku."

U sebi je pomislila da vise sebe ubjedjuje u to. I da se nada da ce moci izdrzati tu vece a da on nista ne primjeti. Odmor, o tome moraju obavezno razgovarati.

Navecer, kad se vratila kuci, jedva je docekala da legne u krevet. On je predlozio da udje i popiju jos nesto skupa. Prvi put odkad je znala za njega pozeljela je da ide kuci, da je ostavi samu.
.... Odlucila je da ide doktoru. Vise nije islo tako. Zeljela je da sazna sta joj se to dogadja, a s druge strane njega nije htjela da zabrinjava. Trudila se da se sve to tajno obavi, da on nista ne primjeti.

Ali, on ju je poznavao bolje nego sto je mislila... Vec nakon par dana je nazvao i ozbiljnim glasom joj rekao da moraju razgovarati. Jednostavno, stize za pola sata kod nje, mora je vidjeti. Ona nije slutila o cemu se radi. Mislila je da ima problema na poslu ili tako nesto.

"O kome se radi?" upitao je skoro sa vrata.
"Ne znam o cemu govoris" odgovori mu ona iznenadjeno.
"Vec danima ne zelis da izidjes sa mnom. Stalno si kuci, kazes nemas vremena, umorna si, a sutradan te moj drug vidi u gradu. Jesi upoznala nekog novog ili ga ja vec poznajem?"

Njeni obrazi se zarumenise od ljutnje. Sta mu pada na pamet, da joj takve stvari prebacuje? Odkud mu pravo da takve gadosti govori.

"Nisi u pravu. Boli me sto tako razmisljas. Mislila sam da me poznajes i da mi vjerujes. Ocito sam pogrijesila" odogovorila mu je ljutito.

U ocima joj je vidio neizmjernu bol, ali nije odustajao. Bio je ubjedjen da mu nesto krije, i da to ima veze s nekim musarcem.

"Da, poznajem te i ocekivao sam da ces biti iskrena prema meni. Dogovorili smo se da odmah jedno drugom priznamo, ako nam u zivot udje neka druga osoba. Zasto mi to cinis?"

"Nisi u pravu. Mislim da je bolje da odes prije nego sto se kaze nesto zbog cega cemo se oboje kajati."

"Za to je vec kasno. Kajem se sto sam ti toliko vjerovao. Da nisam u pravu, rekla bi mi iskreno sta se desava." umorno se okrenuo i posao da izidje.

"Zao mi je, ne mogu. Zelim samo da znas da te neizmjerno volim" povikala je za njim, a suze su joj tekle niz lice.

Dva dana su prosla, on se nije javljao. Ona nije znala sta da mu kaze, sta da ucini. Pustila je da vrijeme tece i da mu se javi kad bude znala sta joj je. I onda je dosao taj nemilosrdni dan....

Telefon je zazvonio i probudio je iz nemirnog sna. Opet je bila previse iscrepljena da bi mogla ici na posao.

"Dobro jutro. Govorim li sa ....? zacula je muski glas.
"Da, ja sam. Ko je to?"
"Ja sam doktor Koprena. Dobili smo vase rezultate. Mislim da bi bilo bolje da dodjete u bolnicu da razgovaramo."
"Doktore, pa nije valjda nesto lose, kad moram doci?" u momentu je bila budna.
"Mislim da je bolje da dodjete ovamo i da razgovaramo. Mozete li biti za sat vremena ovdje?" upitao je i izbjegao odgovor na njeno pitanje.

Brzo se spremila i za nepunih sat vremena je bila kod doktora. Vidjela mu je po izrazu lica, da nesto nije u redu.

"I? O cemu se radi? Sigurno sam preumorna." pocela je nesigurno

"Postovana gospodjo, nazalost nije to. Vi imate tumor. I ovdje kod nas nemate mogucnosti ljecenja. Nemamo sve sto je potrebno da Vam pomognemo na vrijeme.

Osjetila je da se soba vrti oko nje. Tumor! Kako to? Tumor cega? Nije bila svjesna da place.

"Smirite se, molim Vas. Znam da nije lako, razumijem Vas. Da li imate mogucnost da odete negdje vani na ljecenje?"

"Doktore, o cemu se radi? Tumor gdje, kako?\" nevezano je pitala.

"Tumor na mozgu. Kako su nam nalazi pokazali, mi ga ne mozemo ovdje operisati. Jednostavno, nemamo te mogucnosti. Zao mi je." tuzno je odgovorio.

Bilo mu je jako tesko posmatrati tu mladu osobu, osobu koja je tek na pocetku svog zivota, a tako blizu kraja. Znao je da u takvim situacijama i trajanjem bolesti kraj moze da dodje za sedmicu dana, isto kao i za 2 mjeseca. Morala je brzo odluciti sta ce i kako.

Pokusao joj je objasniti sta se trenutno dogadja u njemom tjelu. Da moze mozda negdje da se operise, ali da je ishod i tad neizvjestan. Ako i prezivit, mogu ostati trajne posljedice. Ona je sve slusala sa nevjericom. Onda je skocila i rekla:

"Oprostite, moram ici. Moram biti sama. Pokusati da razmisljam....."

Vec je pocela otvarati vrata. On joj doviknu:
"Da, razumijem Vas. Molim Vas da danas, najkasnije sutra ujutro jos jednom dodjete. Moram znati sta ste odlucili. Zelim Vam pomoci."

Ona je samo potvrdno klimnula glavom i otisla. Setala je bez cilja po gradu, pokusavala da shvati sta se desilo. Da uvidi da to nije ruzan san, da je stvarnost i da mora nesto da ucini.

I onda je odlucila. Nazvace tatinog brata u Americi. Mozda joj on moze pomoci. Dugo se nisu culi, ali ipak, on joj je stric. Sigurno ce joj pomoci..... I tako je i bilo. Culi su se i on joj je rekao da ce joj organizovati sve za put u Ameriku. Kad bude tamo, rijesice ostalo.... Tad joj je palo na pamet, da mora svog momka obavjestiti o svemu. Ali sta da radi? Toliko ga voli da ne moze ni da pomisli da mu nanese bol. U glavi joj se vrzmalo stotinu stvari, slike iz sretnih dana su joj kao diashow prolazile pred ocima. Sjetila se njegove zelje za velikom porodicom. Znala je da je neizvjesno da ce ona ikad moci da mu ispuni tu zelju. I onda je odlucila sta ce uciniti.

Digla je slusalicu i okrenula njegov broj....


Nije bila spremna na to da ce se on odmah javiti.


"Zdravo, ja sam.
" pocela je nesigurno.
"Moram ti nesto reci. I mislim da je bolje da ti to odmah kazem. Bio si donekle u pravu kad si mi rekao da nesto krijem od tebe...
" nije znala kako da nastavi. On je samo cutao i cekao da ona kaze sta ima.

Razmisljala sam ovih dana i shvatila da sam jos mlada da se tako ozbiljno vezem. Jednostavno, uvidjela sam da zelim jos da zivim, da putujem, da upoznam druge ljude i da uzivam. Oprosti mi. Mislim da je najbolje da se vise ne vidimo. Zao mi je
prosaputala je na kraju i prije nego sto je on uspio nesto reci spustila je slusalicu.

Telefon je odmah zazvonio. Nije se htjela javiti. On nije odustajao. Zvonilo je, zvonilo, njoj se cinilo da je citava vjecnost prosla prije nego sto je utihnuo. Ubrzo nakon toga stajao je na njenim vratima. Zvonio je, lupao rukom i govorio da zna da je tu, da moraju razgovarati.

Nijemo je sjedila na podu pored vrata a suze su joj se slijevale niz obraze. Pozeljela je da umre, da je vise nema. Osjecala je da joj se tijelo raspada u milijun komadica, da joj je srce mrtvo.

Ali, znala je da je tako bolje. Ne zeli da on pati i tuguje za njom. Mislila je da ce je on lakse zaboraviti ako bude ljut na nju, ako je vidi u nekom drugom svjetlu, kao nekoga ko nije vrijedan njegove ljubavi. Govorila je sebi da je tako bolje, da je bolje, da je bolje..... A suze nisu prestajale ici niz lice............


Dok je cekala da se sve formalnosti oko puta za Ameriku srede rijetko je izlazila iz kuce. Jednostavno, plasila se tog susreta s njim. Plasila se da ce pokleknuti, da nece moci podnijeti taj optuzujuci pogled iz njegovih ociju. On je uporno pokusavao da je dobije, i na kraju odustao. Njeni roditelji mu nisu smjeli nista reci. Bojeci se toga da ce tako rano izgubiti svoju mladu kcerku nisu zeljeli ni jednu zelju da joj odbiju.

Napokon je dosao dan njenog putovanja. Stanje joj se sve vise pogorsavalo. To malo lijekova sto je mogla nabaviti u gradu vise joj nisu puno pomagali. Bilo je zadnje vrijeme da ode. Srce joj se cijepalo dok je zadnji put koracala kroz grad. Cijelo vrijeme se pitala da li ce joj se pruziti ta sansa da jos jednom prodje tim prelijepim gradom. Bila je svjesna da je to jako neizvjesno.

Dok je prolazila pored njihovog omiljenog kafica ugledala ga je kroz prozor. Pricao je s nekim kolegama i nije je primjetio. Ubrzanim korakom je produzila dalje.

Roditelji su je ispratili na aerodrom. Majka je neutjesno plakala, ocu su oci bile pune suza i nije mogao ni rijec progovoriti. Bol mu se vidjela na licu. Znali su da je to mozda zadnji put da je vide.


Molim vas ne placite. Sve ce biti dobro. U Americi su dobri ljekari.
" pokusavala je da ih utjesi i osjecala da je snaga sve vise izdaje. Bojala se da ce se srusiti tu pred njima i skupljala i zadnju mrvicu snage samo da se to ne desi.


"Mama, ako neko bude pitao za mene....
" pocela je i nije znala kako da nastavi.
"Molim te, ne govori mu nista. Reci da sam na odmoru, da zelim malo da vidim svijet. Molim te.
"

Nije izdrzala, pocela je plakati. U tom momentu je mrzila sebe. Vidjela je koliko je tesko roditeljima da je gledaju. Otac joj je samo cutao, nije mogao ni rijeci da progovori.

Onda, kao spas u zadnji momenat cula je zadnji poziv za svoj avion. Vise nije bilo povratka. Morala je krenuti. Jako je zagrlila majku i prosaputala joj da je voli, da je ona najbolja mama na svijetu. Majka joj je glasno plakala. Okrenula se prema ocu i vidjela da mu suze idu niz obraze.


"Milo moje dijete.... cuvaj se molim te. I ako Bog da, vratices se ti nama ziva i zdrava nazad
" glas mu se pretvorio u jecaj. Nije mogao vise, okrenuo se skrsenih ramena plakao.


"Volim vas.
" rekla je jos jednom, okrenula se i otisla.

U avionu joj je bilo jako lose. Rekla je stjuardesi da joj treba vode, a ova ju je zabrinuto gledala.


"Nije nista strasno, ne brinite.
" pokusala se osmijehnuti. Pitala se sta bi se desilo da joj pozlije, jos gore, sta da umre tu?

Ne, ja zelim da zivim. Vrijedi se boriti. Ko zna, mozda, ako ozdravim, mozda me primi nazad, mozda shvati..... Nije osjetila da joj suze idu niz lice.

Odmah po dolasku u Ameriku su je smjestili u bolnicu. Financijski dio su preuzeli njen stric i njegovi prijatelji. Nalazi koji su tamo napravljeni nisu obecavali nista dobro. Ali ipak, mala nada je postojala....

Za nepunu sedmicu dana su je operisali. Nije se probudila poslije operacije. Nastale su komplikacije i pala je u komu. Niko nije znao, da li ce se ikada vise probuditi. Njen stric i strina su je svakodnevno posjecivali. Pricali su s njom i nadali se da ih cuje. Ali, nista se nije desavalo.

Prolazile su sedmice, a ona se nije budila. Troskovi bolnice su bili astronomski i stric se pitao kako to sve da plati. Ali, na iskljucenje tih masina sto su je drzali na zivotu jos nije pomisljao. Nije to mogao uciniti. Organizovao je da njeni roditelji dodju na mjesec dana tamo, da bi je posjetili i da zajedno odluce kako i sta dalje. Majka i otac su po citav dan bili kod nje i pricali s njom. Pustali njenu omiljenu muziku. Ali, nikakvih promjena nije bilo.

Doktor im je rekao da su sanse da se probudi i zivi normalno spale na minimalu. Sta da rade? Kako da odluce? Nisu mogli pustiti da se masine ugase. Njeno srce je i dalje ritmicki kucalo.

I onda, nakon 7 nedjelja cekanja i nadanja desilo se cudo! Probudila se. Uzas!!!! Nije se niceg sjecala, nije mogla da govori niti je vidjela na lijevo oko! Njeni roditelji su bez obzira na to sve bili presretni. Njihova kcerka im se vratila.

Poceo je najtezi dio: rehabilitacija. Roditelji su se morali vratiti kuci. Ona je morala ostati jos minimalno pola godine. Osjecala se uzasno. Ta nepoznata lica oko nje su je gusila. Nije znala kako da probudi svoja osjecanja da im uzvrati tu toplotu i ljubav. Bila je kao malo dijete. Nista nije znala.

Isla je na razne terapije. Polako je pocinjala da govori. Na pocetku su to bili samo glasovi, bez ikakve veze. Ali, napredovala je. A sjecanje na sve sto se desilo prije operacije vise nije bilo tu.....

Ewo jedne price, nije ni upola tuzna kao wase, al ajde i ja nesto da postawim!


Propala ljubaw :

Devojka : Sta se desilo?
Decko : Ljubavi znas da te volim.
Devojka : Znam,cemu ta faca?
Decko : Tata me je upisao u internat.....(pravi snuzdenu facu)
Devojka : Super. Cemu takva faca onda ljubavi? Zar to nije ono sto si zeleo?
Decko : Jeste ali, ne ovde vec u inostranstvo
Devojka briznu u plac
Devojka : Zasto tamo zasto tako daleko ostani, ostani...
Decko : Podji samnom hajde
Devojka : Ne mogu ne daju mi
Decko : OK razumem...znas trebas mi uvek...i zauwek
Polazak : Grle se neprekidno 10 min.Ljubi je ona od suza ne dolazi do reci...
Decko : Moram da krenem
Devojka : Ne ostani makar jos malo
Decko : Ne mogu. Moram da krenem
On ulazi u autobus i odlazi...
Stize pismo posle par dana
Draga Devojko,
Nisam imao vremena da ti ovo kazem al sad cu. Imam drugu nikada te N.I.S.A.M voleo.
Smarala si me uvek sa pozivima, a tek kako izgledas DEBELO devojko... Imas glupe misli u glavi. Smarala si me sa onim mazenjem u krevetu. Tvoji poljupci su odvratni igleda ko da lizes zabu... Fuj; ne zelim nikada vishe da cujem za tebe.
(devojka briznu u plac ne verujuvci sta joj se desava)
Drug decka : Jesi dobila pismo
Devojka : Jesam bolje da ga nikad nisam otvorila
Drug decka : Pogledaj u dzepu jakne...
Devokjka pogleda u dzep jakne i nadje papiric : "Nadam se da ce ovo stici pre onog pisma. Posto sam znao da ce mi tata gledati u pismo malo sam ga izokrenuo swe sto sam reko u pismu, jos je obrnuto, Volim Te, Lepa si, uzivam dok se mazim s tobom, volim tvoje poljupce.....
Devokja : Znala sam, znala sam da me voli
Posle par dana Decko je zove i javlja joj da dolazi prvim avionom i da ostaje kuci tu ce i ici na koledz.
_sutradan_
Pip! pip! pip! Prekidamo program zbog vesti - Avion iz New Castla se srusio na pola puta pola mrtvih, pola teze povredjenih...tragedija meseca
Devojka se od bola sto je on mrtav ubila... Rekla je nema zivota bez ljubavi moje
_sutradan_ poruka na telefonu
"E sreco nemoj da brines ja sam ok! Nisam stigao na taj avion u 6 ujutru pa sam morao da cekam ovaj danas. Volim te avion mi slece oko 5 popodne cekaj me, kiss!

Boris i Biljana
Secam se devojke Biljane
I Borusa moga druga.
Trchali su jedno drugom
u zagrljaj i zivot im je
bio pravi raj.
ALI....
Jednog dana Borisu
dodje pismo od Biljane
sa posvetom "Borise Oprosti"

Hladna reka uze zivot
moga druga a nama
na licu osta tuga.

Jednog dana na grob
moga druga dodje Biljana
i reche "Borise Oprosti"

Uzela je u naruchje
devojchicu malu i mrtva pala u zelenu travu!!!

Sone Strane Tamish
Sone strane Tamisha sedi cura plavusha sedi cura i uzdishe svom dragom pismo pishe kad je pismo zavrshila svojoj majci odgovorila mila majko upali svecu ja ti vishe zivet necu otac place majka kuka a braca joj cuce kraj sanduka mila sejo probudi se mila sejo odazvi se doshle su ti drugarice da te prate do grobnice venac plavi umrla je zbog ljubavi!
oko groba trava vene umrla je sve zbog mene!!

P.S nisam pazila na znake.

evo vam jedna kratka ali istinita pri4a-za prvog de4ka stalno sam plakala za njm kad bi me iznervirao pa sam rekla epa jbg gotovo nema vise i sad sam ostavila druge da pla4u za mene pa nije fer mislim stvarno sam ga volela... : :cry:

Kazu da su se voljeli mnogo....bio je od nje stariji mnogo....i kada su mu rekli da ce joj upropastiti zivot rekao je da ce je zauvijek napustiti.Molila ga je da ostane cak je i plakala samo da ne ode. On je rekao da ce joj pisati mnogo.
1.pismo-stiglo je dan dva nakon rastanka:pisao je da mu je tesko bez nje.
2.pismo-stiglo je mjesec dana nakon rastanka:pisao je da je uspio da se nasmije.
3)pismo-stiglo je godinu dana nakon rastanka:pisao je da vrijeme cini svoje i da se puno smije.
4.pismo-stiglo je pet godina nakon rastanka:pisao je da je bolje sto su se rastali ako bi ih neko vidio rekao bi da mu je ona kcerka a on njoj otac.
5.pismo-stiglo je deset godina nakon rastanka:pisao je"Ti ces mi oprostiti sto sam se ubio dva dana nakon naseg rastanka jer nisam mogao da zivim bez tebe!" Ovo pismo su ti pisali moji prijatelji da bi bolje podnijela RASTANAK...

Bez rastanka ne bismo znali koliko su nam dragi oni
od kojih se rastajemo

Mnogo je ljudi koji su u moj zivot usli slucajno. Jedan od njih si bio I ti. Ali tek na kraju kada je sve vec bilo gotovo, ja sam ostala sama I nista drugo nisam znala, osim plakati.
Suvise mlada, sebe sam prepustila jakim emocijama, zavolela sam te, a mozda je za to bilo rano. Provedenih s tobom godinu dana na mom srcu su ostavili dubog trag, nevidljiv, ali tako bolan.
Kao I svaka veza I nasa je imala uspone I padove. Bilo je onih dana, kada su drugi zavideli nasoj sreci,a I onih, kada nisu ni pozeleli da budu u nasoj kozi….
Tvoje oci su me uvek pratile, bile su za mene zvezda koja me kroz zivot vodila, I uvek sam im se vracala. I te ruke, nezni dodiri, slivali su se niz nasa tela, a mi smo ljubavlju bili vodjeni…
Duge setnje kraj reke, Mesec koji nas je pratio, sve su to najlepsi trenutci nase ljubavi. Toliko smo jedno drugo voleli da ni slutili nismo, kako ce biti kada se rastanak priblizi. Ali dosao je I taj dan,da li tvojom ili mojom greskom sve se zavrsilo. Ostavio si me samu, kao malenu ladju na sred okeana bez igde ikoga… Cekala sam samo oluju koja bi me potopila. Kise koje bi me odvele u vecni san, ali osim bola u mom srcu I samoce, nista drugo nisam imala…Cekala sam danima tvoje pozive, nadala se da cu te jos jednom videti. Otisao si nepozdravivsi se, osim poruke na vratima nista drugo od tebe mi nije ostalo. Pitala sam sebe u ocaju “Da li si druge oci nasao, da li su te druge ruke mamile…?” Guseci se u suzama, skrhano telo moje utonulo je u san…
Svanuo je novi dan. Sama sam,jos poneka suza na licu se caklela. I moj verni pas Arci je tuzno gledao u mene, tugu smo delili zajedno. U trenutku na vratima sobe pojavila se moja mati, u ruci je drzala dnevne novine, otvorena 13. strana, I clanak sa nazivom: “Za mene je rodjena, za nju umirem”. Drhtave ruke, oci pune suza, I nemo lice slusalo je reci koje je moja mati citala…
…13.januara u Beogradu, bacivsi se pos voz, I.N. ostao je na mestu mrtav. Razlozi smrti su bili ocigledni, jer u svojim rukama drzao je sliku svoje bivse devojke, I papir na kojem su pisale reci: “S’tobom nasao sam srecu, ti si meni sudjena, pozeleti nikada drugu necu ti si za mene rodjena, a ja za tebe umirem…”
Ophrvena bolom, briznula sam u plac,nekoliko dana nisam mogla doci k sebi. Osecala sam krivicu, bol I tugu, jer nisam znala zasto je to ucinio…Ali jos vise me je bolelo, sto njegove oci vodilje vise nikada necu videti, jer sam izgubila bice koje najvise volim. Shvatila sam koliko se dvoje mladih moze voleti, I da sve sto je lepo kratkog je veka…
Sada pocinjem sve iz pocetka, ali na srcu nosim teret jak. Svake noci sanjam njegove oci, koje u meni rasvetle mrak.Svaki 13.januar od tada napolju padaju kise, nisi vise kraj mene, a volim te sve vise. Sada kada vise te nema tu, sama krecem na pocinak I budim se ujutru.

Bio je Mlad
Bilo je to jednog ranog letnjeg jutra, devojka cijeg se imena secam kroz maglu setla je plazom… cekala ga je, ali njega nije bilo. Cekala ga je do kasno u noc, a zatim gorko zaplaka, mislila je da je ne voli a zatim tiho skoro necujno rekla “ZASTO???” Zatim pored nje prodjose neki momci, izgovorise ime njoj dobro poznatog decka a uz to rekose “BIO JE MLAD” devojka jako zaplaka. A sutradan sazna da njen je decko doziveo brodolom. Sad na plaza stoji u nadi da ce doci, a umesto njega samo dolaze olupine broada.