Omiljena poezija, proza, omiljeni delovi knjiga

Sve sto je na vas ostavilo utisak, a tice se neke poezije, nekih lepih pesma, tekstova, ili delova iz knjiga, iznesite OVDE :)


Èeznem da ti kažem najdublje reèi…

Èeznem da ti kažem najdublje reèi koje ti imam reæi; ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujuæi da bi to mogla ti uèiniti.

Èeznem da ti kažem najvernije reèi koje ti imam reæi; ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblaèim u nesitinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuæi da bi to mogla ti uèiniti.

Èeznem da upotrebim najdragocenije reèi sto imam za te; ali se ne usuðujem, strahujuæi da mi se neæe vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošæu.
Zadajem ti bol, bojeæi se da neæeš nikada saznati šta je bol.

Èeznem da sedim nemo pored tebe, ali se ne usuðujem, jer bi mi inaèe srce iskoèilo na usta.
Zato brbljam i æaskam olako, i zatrpavam svoje srce reèima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuæi da bi to mogla ti uèiniti.

Èeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mogla otkriti moj kukavièluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih oèiju èine da je moj bol veèito svež.


Rabindranat Tagore

voooooooooooolim tu pesmuuuuuuuuuuuuuuu

http://www.karike.com/blog/101715/dragana-konstantinovic

Pa ide izmedju ostalog:
"Neka tvoje reèi odu na tamo neke
oèima blizu
a mislima daleke, na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko èuju, na one što se oblaèe u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta æe da obuku
i šta æe da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reèi,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neæe ništa da me spreèi
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkaèi i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreæu i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve æu moæi da prebolim
jer ja nisam i nikad neæu
biti kao te neke druge."


Zamisli život kao igru u kojoj žongliraš sa pet kugli. Kugle predstavljaju rad, porodicu, zdravlje, prijatelje i èestitost. Sve kugle držiš u rukama. Onda jednog dana shvartiš da je rad – gumena kugla. Ako je ispustiš, odskoèiæe ti natrag. Ostale èetiri kugle – porodica, zdravlje, prijatelji i èestitost – napravljene su od stakla. Ako ispustiš neku od njih nepovratno æe se okrznuti, izgrebati, možda èak i slomiti. Tek kada istinski pronikneš u suštinu prièe o pet kugli, stvoriæeš osnovu za životnu ravnotežu.

Dzejms Peterson - Suzanin Dnevnik za Nikolasa

@Nicky
Citala sam samo prevedenu na srpski i tako mi se mnogo svidela
Ovako je jos bolja.

Nisam nasla na srpskom onaj prevod koji ja volim, tako da sam postavila ovu na eng.


Ljubav - Mika Antic

1.

Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga coveka i male ljubavi.

2.

Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba. Secam se tvojih
prvih koraka. Secam se: Decja bolnica u No-
vom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim
sve na svetu da mi ne umres.
I ostao si ziv.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda.
Ni ljudi. Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mo-
jim dlanovima.

3.

Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces
da se brijes. Ozenices se i zaposliti. Imaces
svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem
da cu vecito ziveti, opcinjen unutra-
snjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako,ogromnom mastom, sam u Nicemu,
jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

4.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece
makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao
kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak
na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam,
nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces
je i imati.

5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec
bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u
vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec
davno bi bila zvezda.

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s èim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno.
Sa mnom je opasno iæi, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve èešæe mi se èini
Da nisam nikakav oblik
Veæ da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunèevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban sluèaj samoæe.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoæim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim uèenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobièno.
Sa mnom je èudno èak i umreti, jer ja se ne završavam.


Mika Antic. *.*

Stih:
Ustao sam na levu nogu,i sapleo se o sarkazam. Marchelo-Uskarativna.

Ne, ne volim iznenaðenja. Obožavam iznenaðenja.
-Hajde zamisli želju!- reèe Gejb.
Ne, samo ne želju. Dobro
Šta je samo jedna želja?
Kraj knjige: Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.

"Dobar dan tugo,
zdravo da si tugo!"

Tvoje ime se ogleda u mojim oèima.
Tvoje ime odzvanja u svakom uglu mog seæanja.
Medju zaboravljenim stranicama pisama, u davno proèitanim pesmama.

Ti, koja me pratiš u senkama predveèerja i budiš se sa mnom u rumenim jutrima.
Ti, koja ne zaboravljaš stare drugove. Što se uvlaèiš u damare.
Što isijavaš zlobom i patnju uzdižeš do visina.
Što svaku radost pretvaraš u gnjilu jabuku i kao crv rovariš po rubovima mojih emocija.
Što ne dozvoljavaš da prodje...

Ti, koja vuèeš svoje uprljane skute po svim stazama mog detinjstva i moje mladosti,
ne dozvoljavajuæi da odrastem.

Da dotaknem nebo, da uhvatim zvezdu, da dišem.
Da se smejem.
Ti, koja mrziš svaki odjek razdraganosti i imaš oènjake šakala.
Ti...

Odlazi!

Врт - Жак Превер

Хиљаде и хиљаде година
Неће бити довољно
Да искажу
Онај трен вечности
Кад си ме пољубила
Кад сам те пољубио
Онога светлог јутра
У парку Монсури у Паризу
На земљи
Које се у звезде рачуна.



Страница из дневника - Мирослав Антић

Ништа нећу да јој кажем,
Јер нећу.
Она је једна неозбиљна
Најобичнија балавица.

Ми старији,
Ми из осмог разреда,
Ставимо руке у џепове
И звиждућемо кроз зубе.

Баш нас брига за те девојчице.

Ништа нећу да јој кажем,
Јер нећу.
Али ако погледа неког другог
Постаћу најгори ђак у школи.

O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.

Mika Antic

Pobacaj noæas sve svoje hartije
odloži pero
pusti da ti prsti pišu po mom telu,
neka je prazna stranica,
neka je reè,
jedna reèenica,
napiši pesmu.
Ako mi tvoja gramatika povredi kožu,
ako uzdahnem, ako jauknem,
neka ti zagrljaj bude još jaèi,
i ako tvoji prsti stanu da mucaju
umoèi ih u noæ
i poèni iznova.
Popuni moje margine,
uguši me jezièkim pravilima,
ispravi slovne greške ovog ludila
koje stvaraš,
usnama izbriši sve èemu tu nije mesto.
Pod tvojim prstima nastaje
štivo koje me èita,
napisano ima uvid
u stranice mog života
oživele
tvojim dodirom
ove noæi.

Бескрајни плави круг, и у њему звезда.

"Svaki èovek èim dospe makar do mladalaèke zrelosti duha, poèinje da podozreva da život nije farsa; da nije èak ni ljupka komedija. Da se rascvetava i da daje plodove na osnovu suprotnosti najdubljih tragiènih ponoraa suštinske tajne u koje poniru koreni njegovog postojanja. Prirodno nasledje svakoga ko je pripravan za duhovni život je neukrotiva šuma u kojoj zavija vuk i krešti bestidna noæna ptica."

Hoze Donoso "Bestidna noæna ptica"

Neæu da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoæan, jer vidim da se ne brani, ali oseæam da nije sluèajno stala na moj put: nešto æe se desiti meðu nama. Èini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i èekamo. I uvek sve odgaðamo, kao u strahu od rešenja. Ovako je moguænost, cvetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguæe, sve je pred nama.
A kad preðemo tu granicu, naæi æemo se na èvrstom tlu taèno odreðenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguæe ali nedovoljne nežnosti, omeðeni sobom i oseæanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim muèno. Samo ona i ja, bez svetla, bez neomeðenih širina, koje nas draže kao moguænost...
I ne znam šta je jaèe, šta je važnije, i zato se ispitujemo i èekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što oseæam da sam joj potreban i što me gleda drukèije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo verovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu muène, a privlaèi me što ih ona nudi. To raða nadmoænost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: èuvam se i jednog i drugog...

Te noæi sam joj oæutao najlepše reèi koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da èuje to što oæutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nièijoj zemlji izmeðu devet salaša, u fantazmagoriènoj oazi koja se u Sahari žita priviða samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obièno u nekoj vedroj noæi, roj neizgovorenih reèi nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije preèicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice pogleda nije uspeo da dospe do tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastuèiæe, i nežno povuèe finu èetku te velike krošnje kroz svoje kose...
I neizgovorene reèi ostaju da trepere u lišæu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom èešljiæu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

Postoji nešto brže i od same moguænosti da se èovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje. Èarolija.
Trag koji se veæ dogodio unapred.

Seæam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobiènih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka èarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogaðanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oèi.
I sve je naše dok želimo, a tuðe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,
kipe orijaška sunca.

Sve se to dogaða zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što æe tek
postojati u našim drugim životima.

I ne kvarimo ga kao igraèku, da otkrijemo èime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo èime se boji i èime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trèi da ih potražiš u travi.

Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oèi. Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve æe u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve æe se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Volela sam naša æutanja. Zato što su bila samo naša.
Distancu nisam volela.
Onda kad je trebalo da zajedno prelazimo dubine uliènih bara i držimo jedno drugom ruku, nismo.
Æutali smo. I pravili razmak.
Ti si ga pravio.
Odmicao sve bržim koracima sve dok se nisam umorila i prestala da pokušavam da te sustignem.
Sad si samo podsetnik da sam se možda i ja trebala izmicati.
Možda bi onda ti pokušavao da sustigneš mene.
I možda bi ti uspelo.


I sve ostaje na tom možda.
Šta bi bilo kad bi bilo…
Po tom pitanju se slabo još šta može uraditi.
Više nisi tu.
Bar ne onako kako je trebalo da budeš.


Nekad mi te spomenu, nekad mi prièaju o tebi.
Zadrhtim svaki put, vide to… Ali te opet spominju.
Namerno.
A ja te namerno èuvam u sebi…
Krijem te u svakoj i najzavuèenijoj pukotini svog postojanja.
Kao nešto što je moglo da bude, a nije.


Kao deo sebe...

" Znaš prijatelju, ja sam nju volio. Ono mislim baš volio. Istinski, ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveæa. Sa mnogima sam bio, al' uvijek sam nju nosio u srcu. Najviše mi je trebala, a eto. Baš njoj sam najviše boli donosio. Nisam mogao da prihvatim èinjenicu da volim, pa sam je tjerao od sebe. Stalno joj se vraæao , a ustvari bježao od nje. U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sljedeæem dokazao da sam ðubre. I najgore od svega, kad god bi se vratio, ona je bila tu. A sada..“

„A šta sada? Prebolio si je?“

„Ma kakvi. Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkohol ubijem zadnji komad mene.“

„Zašto joj sada ne odeš i kažeš sve?“

„Eh vidiš. Uspio sam šta sam htio. Otišla je od mene. Sad kad se vratim , više je nema. Kažu da voli drugog, znam da to nije istina.“

„Idi do nje onda.“

„Ne mogu.“

„Zašto?“

„Ukljuèila je razum, prijatelju. Shvatila je da sam ipak preveliko ðubre i da je ne mogu voljet nikad. Voljet onako, klasièno. Ne mogu biti tu za nju, a uvijek æu oèekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteže doæ i zagrlit, mada znam da ona meni bih.“

„Tebe je nemoguæe shvatiti!“

„Eh prijatelju, znam.. To èujem èesto. Samo jedna osoba mi je rekla da me razumije.“

„'Ko !? ..“

„Pa ona, druže...“

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeðivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala meðu liticama
Gonjen toèilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima èamio za brdima
Molio sam za sluh fizièkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladiæa
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leèi svoj pepeo
U mrcavi meðu dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naroèito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je æutala seæao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podseæalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako neæeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim oèima
Zarazna zvezda sve i svašta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavièajne bezdane padao
Prièali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne èuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Èeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmeðu dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Zeð za rakijom je slièna fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Með zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oèi jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleæi na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vuèen tajnim magnetom mog èela
Napija mesec da prokaže gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmiæuje
Ti æeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su sreæni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko æe uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

@Praslin<3
Kako se zove prva pesma?