Omiljena poezija, proza, omiljeni delovi knjiga

First topic message reminder :

Sve sto je na vas ostavilo utisak, a tice se neke poezije, nekih lepih pesma, tekstova, ili delova iz knjiga, iznesite OVDE :)


Èeznem da ti kažem najdublje reèi…

Èeznem da ti kažem najdublje reèi koje ti imam reæi; ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujuæi da bi to mogla ti uèiniti.

Èeznem da ti kažem najvernije reèi koje ti imam reæi; ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblaèim u nesitinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuæi da bi to mogla ti uèiniti.

Èeznem da upotrebim najdragocenije reèi sto imam za te; ali se ne usuðujem, strahujuæi da mi se neæe vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošæu.
Zadajem ti bol, bojeæi se da neæeš nikada saznati šta je bol.

Èeznem da sedim nemo pored tebe, ali se ne usuðujem, jer bi mi inaèe srce iskoèilo na usta.
Zato brbljam i æaskam olako, i zatrpavam svoje srce reèima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuæi da bi to mogla ti uèiniti.

Èeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuðujem, strahujuæi da bi mogla otkriti moj kukavièluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih oèiju èine da je moj bol veèito svež.


Rabindranat Tagore

Miroslav Antiæ ''Meseèevo srebro'' je u pitanju :)

"Dobar dan tugo,
zdravo da si tugo!"

Tvoje ime se ogleda u mojim oèima.
Tvoje ime odzvanja u svakom uglu mog seæanja.
Medju zaboravljenim stranicama pisama, u davno proèitanim pesmama.

Ti, koja me pratiš u senkama predveèerja i budiš se sa mnom u rumenim jutrima.
Ti, koja ne zaboravljaš stare drugove. Što se uvlaèiš u damare.
Što isijavaš zlobom i patnju uzdižeš do visina.
Što svaku radost pretvaraš u gnjilu jabuku i kao crv rovariš po rubovima mojih emocija.
Što ne dozvoljavaš da prodje...

Ti, koja vuèeš svoje uprljane skute po svim stazama mog detinjstva i moje mladosti,
ne dozvoljavajuæi da odrastem.

Da dotaknem nebo, da uhvatim zvezdu, da dišem.
Da se smejem.
Ti, koja mrziš svaki odjek razdraganosti i imaš oènjake šakala.
Ti...

Odlazi!

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oci neke,nebo necije,
Neko lice ne znam kakvo,mozda decje,
Staru pesmu,stare zvezde,neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Možda spava sa oèima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviðena, njena lepota;
Možda živi i doæi ce posle ovog sna.
Možda spava sa oèima izvan svakog zla.

Cela pesma je divna,ali ove dve strofe su mi bas nekako prirasle za srce. :D

"Ljubav se ne dešava u trenu. Ona vam se prišunja, a onda vam preokrene život naopaèke. Oboji vam èasove jave i ispuni vam snove. Poèinjete da hodate kroz vazduh i vidite život u blistavim novim bojama. Ali takoðe donosi sa sobom i divnu agoniju, slatke muke."

Pitanja i Odgovori - Vikas Svarup

Svi su u gradu spavali sa njom ( mada to i nije bio neki naroèit grad ) i imali je kad god su hteli, samo njemu nije nikad dozvolila èak ni da je poljubi, jer je znala da je godinama slepo obožava i da misli da je mnogo bolja od onog sto se o njoj prièa.

Pakao - Momo Kapor

" You may not be her first, her last, or her only. She loved before she may love again. But if she loves you now, what else matters?
She's not perfect, you aren't either, and the two of you may never be perfect together, but if she can make you laugh, cause you to think twice, and admit to being human and making mistakes, hold into her and give her the most you can.
She may not be thinking about you every second of the day, but she will give you a part of her that she knows you can break her heart.
So don't hurt her, don't change her, don't analyze and don't expect more than she can give.
Smile when she makes you happy, let her know when she makes you mad, and miss her when she's not there."

Bob Marley

Promašaj ne znaèi da ste i vi promašeni... On znaèi samo to da još niste uspeli.
Promašaj ne znaèi da ništa niste postigli... On znaèi da ste nešto nauèili.
Promašaj ne znaèi da ste budala... On znaèi da ste imali puno vere.
Promašaj ne znaèi da ste osramoæeni... On znaèi da ste bili voljni pokušati.
Promašaj ne znaèi da ste neznalica... On znaèi da trebate pokušati raditi na drugaèiji naèin.
Promašaj ne znaèi da ste manje vredni... On znaèi da niste savršeni.
Promašaj ne znaèi da traæite vreme... On znaèi da imate razloga poèeti iznova.
Promašaj ne znaèi da trebate odustati... On znaèi da se morate jaèe potruditi.
Promašaj ne znaèi da nikad neæete uspeti... On znaèi da æe potrajati malo duže.
Promašaj ne znaèi da vas je Bog napustio... On znaèi da Bog ima bolju ideju!

Gradinar 46

Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da æu biti tužan, pretužan za tobom
i da æu u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko!

Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leða?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.

Doðite, moje kišne noæi, pljuskajuæi nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
doði, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Doði i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidadi srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreæu svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oèi k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!

*.*

Dvojki.<3 wrote:Gradinar 46

Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da æu biti tužan, pretužan za tobom
i da æu u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko!

Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leða?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.

Doðite, moje kišne noæi, pljuskajuæi nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
doði, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Doði i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidadi srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreæu svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oèi k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!

*.*

Ovo i ja obozavam. :)
A skoro sam otkrila Prevera,uzasno mi se dopada... Evo nekih pesama. :)

UVELO LIŠCE
Želela bih da se uvek seæaš
Sreænih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišæe slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišæe slaže se po zemlji
K'o naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noæ zaborava
A vidiš ja nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta je pesma bila slièna nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More brise tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika

STARO VINO

Narandža na stolu
Tvoja haljina na podu
A ti u mojoj postelji
Blagi poklon trenutka
Svežina noæi
Toplota moga života

DECA SE VOLE

Deca kad se vole ljube se stojeæi
Po kapijama noæi
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali decu kad se vole
Baš je briga da li ih ko vidi
Jer tu su samo njihove senke
Treperave u noæi
I koje izazivaju kod prolaznika
Bes prezir smeh i zavist
Deca kad se vole nisu ovde ni za koga
Tada si dalje odavde nego što je noæ
I mnogo dalje nego što je dan
Ona su
U zaslepljujuæoj svetlosti prve ljubavi

Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag
onda æe i u tebi odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla, na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao o tome šta znaèi živeti?
Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni.
Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni.
Tamo te èeka ona lepa, al lukava duga.
I živi! Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaæi vazduh.
Prestiži vetar i ptice. Jer svaka veènost je kratka.
Odjednom: nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako. Za pola veka samo
stoleæa sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao. Veèno sam išao. Išao...
Ispredi iz svoje aorte pozlaæen konac trajanja
i zašij naprsla mesta iz kojih drhte èuðenja.
I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj,
veæ kao stalni doèek i stalni poèetak buðenja.
A onda, veæ jednom ozbiljno razmisli šta znaèi i umreti.
I gde to nestaje èovek, šta ga to zauvek ište.
Nemoj iæi na groblja, ništa neæeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar i tužno pozorište.
Ti nisi za takve teatre, gde nema srce i vatre.
Teatre bez smeha i suza, gde vlada mlitavi red,
gde nema svadja i pesme, i nema aplauza.
I kraj se zna unapred.
Igrajuæi se nemira i svojih bezoblièja,
zar nemaš ponekad potrebu da malo krišom zaðeš
u nove slojeve razuma? U susedne buduænosti?
Objasniæu ti to nekada ako me tamo naðeš.
Znaš šta æu ti uèiniti: pokvariæu ti igraèku
koja se zove bol, ako se budes odvažio.
Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio, jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaæeš me po æutanju. Veèni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj roðenja i nekih sitnièavih smrti,
kad jednom budeš shvatio da sve to što si disao
ne znaèi jedan život, stvarno naiði do mene
da te dotaknem svetlošæu i pretvorim u misao.
I najdalja buduænost ima svoju buduænost,
koja u sebi èuje svoje buduænosti glas.
I nema praznih svetova. To, èega nismo svesni,
nije nepostojanje, veæ postojanje bez nas.
Ako ti jave: umro sam, evo šta æe to biti.
Hiljade šarenih riba lepršaæe mi kroz oko.
I zemlja æe me skriti, i korov æe me skriti.
A ja æu za to vreme leteti negde visoko... Visoko.
Upamti: nema granica, veæ samo trenutnih granica.
Jedriæu nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaæu ti obzorja, obrise doba u povoju
i prizore buduænosti lepotom nevidljivih krila.
I kao neèujno klatno zaljuljano u beskraju,
visiæu sam o sebi kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma što sama sebe odmotava.
Lebdeæu u mestu, a stizaæu i nestajaæu u vremenu.
Odmoriæu se od sporednog kao galaktièka jata,
koja su srasla pulsiranjem što im u nedrima traje.
Odmoriæu se od sporednog kao ogromne šume,
koje su srasle granama u guste zagrljaje.
Odmoriæu se od sporednog kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima i celo nebo oplele.
Odmoriæu se od sporednog kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava,
mogu da postanu glina, koren breze i trava?
Da neka malecka tajna, ili neki treperav strah
mogu da postanu sutra tišina, tama i prah?
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neæe ugašiti ni skratiti.
Samo æu, obièno tako, jedne sluèajne zore
svom nekom dalekom suncu zlatnih se oèiju vratiti.
Zato sam sasvim živeo
jer sam to najlepše znao.
Zato sam za teatre sa mnogo srca i vatre,
teatre smeha i suza,
gde nikada ne vlada red. Gde ima svadja i pesme
i vriske i aplauza, i kraj se ne zna unapred.
Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što poèinim,
osumnjièen sam za nežnost i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim smrtima, veæ neèim drukèijim živim.
Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj muèiti pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti posle svih umiranja.
Ako ti jave: umro sam, ne brini.
U svakom stoleæu neko me sluèajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi kao u jednom èoveku.
Nigde toliko drukèijeg kao u istim stvarima.
Proèeprkaš li prostore, iskopaæeš me iz vetra.
Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk, ne znaèi biti rašèoveèen.
Ja jesam deljiv sa svaèim, ali ne i razoriv.
A sva ta èudesna stanja i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug.
Znaš šta su proroèanstava? Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali? Èega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik na svetu koji razumem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo da ostanem u tebi
budalast, èudno drag.
Noæu kad gledaš u nebo, i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
Upamti: to ja još uvek šašav letim i živim!

Sipao je kafu
U šolju
Dolio mleko
U šolju sa kafom
Promešao
Kašièicom
Popio belu kafu
I spustio šolju
Ne govoreæi ništa
Zapalio
Cigaretu
Pravio kolute
Dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Ne govoreæi mi ništa
Ne gledajuæi me
Digao se
Stavio šešir
Na glavu
Obukao
Kišni mantil
Jer je padala kiša
I izašao
Na kišu
Bez reèi
Bez pogleda
A ja sam
Zarila glavu u ruke
I plakala.

"Ko si ti?", upita Mali Princ.
"Ja sam ruža", reèe Ruža.
"I šta radiš ovde?", upita on.
"Pa ništa, sedim ovde i lepa sam. I svi me vole. I dive mi se!"
"To je lepo", reèe Mali Princ. "I uvek æe te voleti?"
"Ne", reèe ruža. "Jednog dana æu uvenuti i onda æe prestati da mi se dive!"
"Baš èudno", reèe Mali Princ. "Da si ti moja ruža, ja bih te voleo i tada!"

Vrata koja je neko otvorio
Vrata koja je neko zatvorio
Stolica na koju je neko seo
Maèka koju je neko pomilovao
Voæe koje je neko zagrizao
Pismo koje je neko proèitao
Stolica koju je neko oborio
Vrata koja je neko otvorio
Put po kome još neko trèi
Šuma kojom neko prolazi
Reka u koju neko skaèe
Bolnica u kojoj neko umire.

Ševo uspomene
to tvoja krv teèe
ne moja
Ševo uspomene
stegoh šaku
Ševo uspomene
divno mrtvo ptièe
nisi smela da doðeš
da mi jedeš iz ruke
zrna zaborava.

Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svacije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rodjeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u sta sam verovala i do cega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila vazna. Ljubav je bila najveca stvar na svetu,zar ne? Samo smo mi znali sta je ljubav, niko drugi i nikad.

Hemingvej

Annabel Lee

It was many and many a year ago,
In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know
By the name of ANNABEL LEE;
And this maiden she lived with no other thought
Than to love and be loved by me.

I was a child and she was a child,
In this kingdom by the sea;
But we loved with a love that was more than love-
I and my Annabel Lee;
With a love that the winged seraphs of heaven
Coveted her and me.

And this was the reason that, long ago,
In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud, chilling
My beautiful Annabel Lee;
So that her highborn kinsman came
And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre
In this kingdom by the sea.

The angels, not half so happy in heaven,
Went envying her and me-
Yes!- that was the reason (as all men know,
In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud by night,
Chilling and killing my Annabel Lee.

But our love it was stronger by far than the love
Of those who were older than we-
Of many far wiser than we-
And neither the angels in heaven above,
Nor the demons down under the sea,
Can ever dissever my soul from the soul
Of the beautiful Annabel Lee.

For the moon never beams without bringing me dreams
Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise but I feel the bright eyes
Of the beautiful Annabel Lee;
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling- my darling- my life and my bride,
In the sepulchre there by the sea,
In her tomb by the sounding sea.


Edgar Allan Poe

Budim je zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmeðu prstiju
budim je zbog reèi
koje peku grlo, volim je ušima
treba iæi do kraja sveta
i naæi rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje lièe na ove ovde
zbog ljudi koji bez èela
i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reèi, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaža,
javnih parkova
budim je zbog ove naše planete
koja æe možda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmeðu dve bitke
kada nebo nije bilo više
veliki kaveu za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla: neka me traži
i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer æe se probuditi
drukèija i nova,
uzalud je budim
jer njena usta
neæe moæi da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš, voda protièe,
ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obeæati izgubljenom imenu
neèije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen

Kažem ''ona'' jer se ne seæam da sam prisustvovala dogaðaju, ne u zdravorazumskom smislu. Ja i devojka na slici više nismo ista osoba. Ja sam njen ishod, rezultat života u kakav je nekada posrljala; dok je ona, ukoliko se može tvrditi da je postojala, sastavljena samo od mojih uspomena. Ja imam bolji vidik - najèešæe je sagledavam jasno. No ona, èak i kad bi znala kuda da gleda, mene ne vidi uopšte.

Obuzdaj jezik, mlada damo.
Zašto bih? Ti to ne radiš.

Margaret Atvud, '' Slepi ubica''

Žak Prever - Barbara

Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, oèarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se

seti se toga dana
ne zaboravi

neki èovek je stajao u tremu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kiši k njemu potrèala
radosna, prokisla, oèarana
u njegov zagrljaj pala

seti se toga Barbara,
ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
èak i onima koje sam jednom video
ja kažem ti onima koji se vole
èak i onima koje nisam upoznao.

seti se Barbara i ne zaboravi
tu kišu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kišu iznad mora i iznad arsenala
tu kisu sto je pala na brod iz Cezana

oh, Barbara rat je je svinjarija velika i šta je sa sobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i èelika

a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro,
nestao,
ili još uvek živi.....

oh, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada

ali to nije isto, i sve je srušeno
to su porotne kiše, strašne i neutešne
to nije oluja više od ognja, krvi i èelika
to su naprosto oblaci
što kao pseta crkavaju
kao pseta što nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negde daleko, daleko, daleko od bresta
od koga ništa ne osta...


Because things change. And friends leave. And life doesn't stop for anybody. - The Perks of being a wallflower.

We accept the love we think we deserve. - The Perks of being a wallflower

VLADIMIR: Kako bi bilo da se pokajemo?
ESTRAGON: Zbog èega?
VLADIMIR: Pa eto... (Razmišlja.) Ne moramo baš ulaziti u pojedinosti.
ESTRAGON: Je l' zato što smo roðeni?

'' Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko te plaæa? ''

Miroslav Antiæ, ''Epilog''

Spuštavah se ja na vaše uže,
umalo se uže ne pretrže;
otada smo višlji prijatelji,
u glavu mi pamet uæeraste.

Petar Petroviæ Njegoš, ''Gorski vijenac''

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žuckastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kuèka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveèe, kad živina juri,
Da zauzme motke, il' prut jak,
Iziš'o je tad domaæin tmurni,
I svu štenad potrp'o u džak.

A ona je za tragom trèala,
Stizala ga, kao kad uhode...
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuæ' se po tmini,
I ližuci znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom uèini,
Kao jedno od kuèiæa njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, k'o od milosti il' sreæe,
Kad joj bace kamièak niz breg,
Pale su i njene oèi pseæe,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.