Paranormalno

First topic message reminder :

Uklete kuce...
Duhovi...
Vestice...
Natprirodne pojave...
Strsne price...


Da li verujete u to?
Ako znate neku 'strsnu' pricu...Napisite...

I kada ti se spava...

neverujem u to..... u selu gde ja zivim stalno se pricha o tome... za mene su to trachevi.... iskreno....

Ja sam jos pre citala u novinama (i videla sliku) da je neko uslikao duha....E sad dali verovati....

Pa moguce...Ali ipak...

paa nzn,ne werujem bash...mada ima swashta1

Ja ne werujem, al ko zna....... Ja se prestrawim i kad mi pricaju owakwe price, a kamoli da pogledam neki hororac! Bezi bre! :affraid:

I cini mi se paranormalno kada imam para normalno sto bi rek'o Marchelo..

Evo jedne poduze price.......



- NEPOZVANI GOST –
Sunce je veæ polako zalazilo za oblake... Tišina svuda. Samo se u daljini povremeno èuo lavež pasa ili topot konja koji se ubrzo gubio, nestajao negde u daljini, a kaldrma negde ispod seoskog groblja ostajala je pusta...
« Eh, vreme mi je malo odmoriti.... i ja dušu imam...» Rekao je prosedi seljak, izboranog èela i grubih ruku, dok je nehajno, izmuèen i znojav od dugog puta, sedao na ploèu jednog groba, što nije ništa neuobièajeno, s obzirom da se na groblju sluèajno, usput i našao tog kasnog popodneva... U davna vremena, obièaj je bio da domaæin sa èuturom u kojoj je bila domaæa rakija naravno, ide od kuæe do kuæe, nazdravlja sa svojim prijateljima i na taj naèin ih poziva na svadbeno veselje... Domaæin Sreten ženio je ove jeseni svoga sina jedinca, na veliku radost, tim više što je ovaj veæ napunio dvadeset osam godina, vreme mu je bilo, a Sretenu je nedostajao deèiji plaè i graja u kuæi... Skinuo je svoju krznenu jaknu, okaèio je na spomenik, prekrstio se tri puta, nagnuo èuturu sa domaæom rakijom, pogledao u vedro miholjsko nebo, rekao «Bože, pomozi», i poèeo polako, gutljaj po gutljaj, natenane, da ispija svoju domaæu rakiju... Posedeo je još malo na groblju i, primetivši da æe mrak uskoro pasti, krenuo je dalje... Imao je èast da pozove još jednog prijatelja na veselje, bilo mu je usput, a nakon toga da se vrati kuæi... Trebalo je sve pripremiti za veselje, u kuæi i oko kuæe imalo je dosta posla...
* * *
Baš kao pravi srpski domaæini, Sreten i njegovi ukuæani pripremili su veselje kako to dolikuje jednoj domaæinskoj kuæi. Na stolovima je bilo svega, domaæice su hitro i iskusno spremile pravu bogatašku trpezu, domaæe rakije stare èitavih dvadeset osam godina koliko ima njegov sin i vina na pretek, a beli uštirkani izvezeni stolnjaci mamili su poglede zajedljivih, aljkavih seoskih žena koje su ljubomorno gledale dezene i mislile kako one ipak, kuæi imaju «lepše»... Mlada, lepa i pokorna devojka od sedamnaest godina, iz drugog sela, skromno se smešila i zbunjeno koraèala u neki novi život, znajuæi samo da je njena obaveza da rodi decu, sluša muža, i dobro kuva... Gosti su polako pristizali, sa najboljim željama za mladence, lepim i vrednim poklonima... Zvuci harmonike i violine orili su se avlijom, «ja urani’ jutros rano”, a kolo se protezalo preko cele avlije pa sve do seoske kaldrme… Neki gosti, gladeæi svoje pune stomake zadovoljno, ispijajuæi vino, ubeðivali su jedni druge koliko æe dukata ove godine vredeti kukuruz i da li je bolje vino praviti na ovaj ili na onaj naèin… Domaæin Sreten, zadovoljno se šepurio po svojoj avliji, služio sve goste, a na usnama je bio neki prikriveni osmeh, “hej, pa sin jedinac se jednom ženi, neka bude veselo i u zdravlje i veselje nam se opet vratilo…”
Sve je teklo po planu, ali se domaæinu Sretenu, i pored svih obaveza, uèini da u jednom æošku, na drvenoj klupi tik uz vinovu lozu, sedi jedan gost koga, èini mu se, nikada ranije nije video…
* * *
Priseæao se Sreten, odakle ga poznaje... gde ga je video? Pomišljao je da je to neki èovek kome je jednom davno, na nekom vašaru, pomogao da se otrese pijane mušterije koja je želela jagnje za upola manje novca, pa i po cenu da se pobije... «Ali, ne može to biti on...», misli Sreten i gladi svoju sedu bradu... «Onaj sa vašara bio je nešto niži, ako me seæanje ne vara...a i oèi mu nisu bile ovako duboko usaðene... More... ja mislim da to nije on...» Prevrtao je Sreten svoja seæanja, razmišljao, priseæao se mladosti, vašara, moba... ali nije mogao da ga se seti... Odluèno je prišao svom nepoznatom gostu, noseæi mu vina i meda, jer red je da se i neznanac ugosti, a pogotovo na ovakav dan... stajao je iznad njega, i dok je uzimao èašu da neznancu sipa vino, preseèe ga hladan dodir neznanèeve ruke. Sreten ga je pogledao, pomalo zbunjeno, pomalo zaèuðeno, misleæi «Kod mene u kuæu da uðe a vinom da se ne poèasti?»... Neznanac ga je gledao pravo u oèi. Trenutak je potrajao. Neznaèeve oèi bile su staklene, modro plave, hladne... a opet duboke... imalo je u njegovom pogledu neke patnje, a i mudrosti... Sreten oseti jezu jer je stekao utisak da mu neznanac èita misli... U grlu mu je stajala knedla, nije mogao da progovori, samo je seo na hrapavu drvenu klupu pored neznanca...Osetio se kao hipnotisan...
Neznanac je razbio muk svojim èudnim smehom, opet punim neke patnje... Sreten ga zaèuðeno pogleda, ali neznanac poèe da prièa ... «Domaæine, ja sam tebi došao danas u goste jer si me zvao... doneo sam i darove... Evo, u ovoj vreæici imaš zlatnike za mladence, podaj im to i kaži da im je to poklon od prijatelja»... Sreten ga je i dalje èudno posmatrao, nije mogao da se seti kada ga je zvao... Možda je to neko obeæanje od ranije, da ga se i ne seæa, ko æe ga znati..., dok ne izusti « A dobro prijatelju, imaš li ime? Kako æu mladencima objasniti ko ih je tako bogato darivao»... Neznanac ga, sa neizbežnom tugom u oèima pogleda i reèe « Ime mi je Ðura...nek....» Tu zastade, nije izgovorio reèenicu do kraja, kada se prenuo iz tog razgovora i rekao «E pa domaæine, neka vam je sa sreæom, sada mi možeš sipati vino i poèastiti me kao pravog gosta»... Sreten, pošten i srdaèan seljak, sve što ima stekao je sa svoje dve ruke... Tako dobrom i poštenom, bilo mu je zadovoljstvo svakoga ugostiti i poèastiti... Nije više mislio o tome što je neznanac za trpezom, mislio je samo kako da ga mu što više ugodi... sa dvadeset dukata mogao je kupiti jednu osrednju livadu... A taèno toliko neznanac je doneo mladencima na poklon... Mislio je dobri Sreten, «Ovako darežljiv i dobar èovek kao što je ovaj Ðura, mora da je mom sinu Radivoju dobar prijatelj... ili je neki dalji roðak sa mladine strane.. heh, dobrog li i darežljivog èoveka, mora da je mnogo bogat»... Zadovoljni domaæin zovnu svoju ženu, i naredi joj da sve najlepše komade mesa izdvoji za gosta... Ispred njega postavi balon rakije, tri bokala vina, i posla dva polupijana muzièara da mu sviraju šta god poželi...
* * *
Vreme je brzo proteklo, a slavlje je potrajalo èitava tri dana, kako to obièno i biva kod starog srpskog naroda... Treæeg dana, gostiju je bilo sve manje, morali su da se polako razilaze jer pozna jesen samo što nije, a posla oko useva, vina, zimnice i drva za zimu bilo je svakim danom sve više... I domaæin Sreten, i svi njegovi ukuæani veæ su treæeg dana oseæali jak umor, što od trèkaranja i ugaðanja svojim dragim gostima, to i od vina i rakije koje su veselo pili za protekla dva dana... Kako je podne odmicalo, to su se domaæini sve èešæe rastajali sa dragim im prijateljima i roðacima na širokoj kapiji... Ali, neznanom gostu kao da još nije bilo vreme da ide, sedeo je i dalje se gostio... Sreten je oseæao da treba da mu priðe, da ga pita da li se dobro poèastio, može li još nešto da uèini za njega... «Domaæine, i ovo je previše kako si me lepo ugostio... Vidi se da ste vredni ljudi, prava domaæinska kuæa... lepo sam se ugostio ovde, ali mislim da je posle ovakve gozbe i èestitosti, red da sada ugostim i ja tebe... « Sreten veæ poèe da odmahuje rukom, misleæi da to ne dolazi u obzir, misleæi da ima još puno posla, pa i treæi svadbeni dan još traje, još se nije završio... Neæe biti u redu ako sada Sreten ostavi sav posao ukuæanima i ode da se gosti... Ðura, nepozvani gost, kao da mu je èitao misli... Žarko je želeo da domaæin poðe sa njim, pa se seti da ga može nagovoriti na samo jedan naèin: «Sretene, ako sada ne kreneš samnom da te ugostim kako treba, toliko æu se zameriti da æu ti prokleti sve one dukate što sam darivao mladence sa njima»... Sreten, misleæi da je ovaj ozbiljan, i da mu gozba kod njega ne gine, pomalo uplašeno, pomalo zbunjeno, pomalo nedoreèeno, ljutito i zateèeno, uze svoju jaknu i reèe «'Ajmo. Mrak samo što nije, a Bog æe znati koliko do tvoje kuæe ima da se ide»...
* * *
Put je bio dug... ali samo pod Sretenovim nogama... U selu i niz selo muk, tišina... Samo se ponekad, naizmenièno, èuje huk sova sa ogolelog jesenjeg drveæa... Ništa se drugo ne èuje osim toga, i kaldrme koja odzvanja pod njihovim nogama... I jedan i drugi æute... Sreten krajièkom oka povremeno posmatra Ðuru, i tek sada, u sablasnoj seoskoj tišini, pod obrisima senki koje mesec ostavlja na licu neznanca, primeæuje grube crte njegovog lica... Naborano èelo, a ispod njega dva duboko usaðena modra oka... Nos malo povijen, a ispod poluotvorenih usana, sivi, skoro pocrneli zubi... Tromog tela, visok i plav, Ðura se Sretenu pod meseèinom èinio kao seoska prikaza, vampir – kako bi ga seoski narod, tako tromog i ogromnog nazvao... Tek sada, u tišini, kako se put gubio sve više ka šumi a sve manje od naseljenih kuæa, Sreten je oseæao da nešto nije kako treba... Oseæao je kako mu je svaki korak sve teži, sve kraæi i kraæi, noge su mu teške... Neizvesnost kuda ide ovako kasno, sa ovim èovekom koji se tako iznenada pojavio, stvarala mu je težak i muèan oseæaj negde u grudima... Shvatio je da je sada kasno, da nema povratka kada je veæ krenuo ka Ðurinoj «kuæi»...
* * *
Sretenu je put bio poznat. To saznanje ipak nije moglo oterati sav strah koji je oseæao, svu neizvesnost... Ni sam nije znao zašto, ali išao je ka tom cilju kao omamljen. Setio se da je isti oseæaj imao na veselju svog sina, kada je Ðuru video prvi put, kada nije mogao reè da progovori... kako su se približavali seoskom groblju, bilo mu je sve teže... a sve je lakše i brže išao za Ðurom... Nije znao zašto, nije mogao da misli... Jedino što mu je prolazilo kroz glavu bilo je to, da mu prolazak kroz groblje neæe olakšati oseæaj u grudima...
Tako je i bilo... Kako su zalazili sve više u seosko groblje, tako je težina u grudima i na grudima bila sve teža... Poèeo je da ga obliva hladan znoj... Ðura je koraèao sigurno, i samo povremeno bi pogledao jadnog poštenog seljaka, i na njegovom licu video neopisiv strah... Primetivši to, pokušao je da ga ohrabri... «Ne brini se prijatelju... Kao što sam ti i obeæao, biæeš kod mene ugošæen tako lepo i bogato kao što si i ti mene ugostio»... Ali, to nije uspelo odagnati nevericu sa Sretenovog uplašenog lica... «Još malo...» reèe Ðura, i sigurnim korakom, zadovoljno baš kao i što je Sreten doèekivao svoje goste i ljubazno ih doèekivao, Ðura stade ispred jednog spomenika, zagrli Sretena, i ljubazno mu ponudi da ušeta u grobnicu...
Jadni èovek, nije više imao snage... Nije imao snage da hoda, da se pomeri, da progovori... Lièio je na zaprepašæenu i uplašenu lutku, koja jedva, nestabilno kao malo dete koje uèi da hoda, stoji na svojim nogama i èeka da je neko uzme, da ne padne, da se ne razbije u komade... Ðura, velikodušan domaæin, znao je... Znao je sve... Nije želeo da mu naudi, ni da ga plaši, želeo je prijatelja, samo je želeo da sada on, Ðura, bude domaæin..Rukom hladnom kao mermer, kao grob, zagrlio je jadnog Sretena i uveo ga unutra...
* * *
Bilo je sveæa... Svuda...
I Sretenu je sve bilo jasno... Mrtvima se pale sveæe da bi lakše pronašli put, put do svetlosti... Da se ne bi izgubili u tami, zalutali... meðu žive možda...
Ðura se nije zagubio, ali se seæa da ga je sin prokleo... Onoga dana kada je umro... Bio je ljut, bio je besan na svoga oca što je bratu pripalo svo imanje, kuæa, dukati, sve... Prokleo ga je da se nikada ne smiri na «onom svetu», i da veèno luta na ovom našem, ni živ – ni mrtav... I lutao je...
Sretenu je veæ sve bilo jasno, ali nije mogao da pusti glas, ništa da kaže... samo je oseæao da se onesvestiti svakoga momenta... A Ðura, nepokoleban Sretenovim užasom i strahom, jer se veæ navikao na strah živih, ponudio mu je srdaèno da sedne, da se opusti, da jede i pije... Govorio je kao u najgorem košmaru, dok su se pod odsjajem sveæa u grobnici, povremeno pojavljivali izmeðu njegovih stegnutih usana, truli i crni zubi... I grobnica je imala miris truleži, lešine, mrtvog èoveka... Mrtvog èoveka koji je najvelikodušnije nudio sve sa svoje trpeze... «Sretene, prijatelju, posluži se...»A u pojedinim trenucima srdaènog smeha, svi crni zubi su mu se mogli videti... A oèi... i dalje staklene... usne se razvlaèe u osmeh, a oèi ostaju iste... «Vidiš, Sretene, ovo mi je hrana od èetres'nice... Ovo je od sedam dana, a ovo je kad su mi davali pola godine... Probaj, probaj – naljutiæu se ako se ne poslužiš, ovo mi je žena pravila, evo baš ovu pitu sa davanja godišnjice...» «I rakija je dobra. Pravo èudo. Seæam se, da sam je ostavio u podrum, kada moja stara majka ode pod grob da joj pijemo za dušu... ali eto, Sretene prijatelju, kako se stvari za tren posla okrenu... Svi ostadoše živi, a ja ovde trunem, proklet i od Boga i od ljudi... pa sad meni tu rakiju, koju sam ja pravio i pek'o, donose na grob...»
Jadni èovek, ubogi seljak po imenu Sreten, mislio je da sanja... najgori košmar, najveæi strah... Nadao se da æe se probuditi... Nadao se da æe prestati užasan miris truleži i sveæa, nadao se da æe ga neko probuditi i utešiti ga... Ali, samo se nadao... Nije reè mogao da pusti kroz svoje suve usne, nije mogao da jede, nije mogao da pije.. Samo je još imao toliko snage da diše... Ðura je znao kako se ovaj oseæa... I znajuæi da je to ipak previše za èestitog i prostodušnog seljaka, pustio ga je... Odveo ga je napolje. Znao je da Sreten od straha može umreti baš te noæi, ostati zauvek u mraènoj grobnici... A Ðura to nije želeo... nije bio zao, na sreæu ubogog seljaka...
Nije znao kako, ali zoru je doèekao na obližnjoj livadi. Mokar od jutarnje rose, sed... Belji nego što je ikada mogao zamisliti da æe biti... Kažu da kosa tako sablasno belo osedi od straha... od užasnog straha... Zanemeo je... Ništa nije govorio, èitavih èetrdeset dana... Kada je progovorio, isprièao je svojim najbližima ovu prièu... I dodao, kako se seæa da mu je Ðura u jednom trenutku, dok su sedeli u grobnici pod sjajem sveæa rekao:
«Ne seæaš se da si me pozvao na svadbu?», nasmejao se.... « E moj Sretene, prijatelju, a seæaš li se kako si odmarao na mom grobu? Seæaš li se kako si nazdravio za veselje tvoga sina èuturom baš ovde, dva metra iznad nas? Èak si i svoju jaknu okaèio na vrata moje kuæe...»... « I kad si tako srdaèan bio, odluèio sam da doðem, da te ispoštujem... A oni dukati, pa zar treba da ti objašnjavam odakle mi?»... «Trebao bi da znaš da se oni mrtvima stavljaju u sanduk, da plate odlazak preko reke, na drugu stranu... A ja, pošto tamo ne mogu preæi, odluèio sam da ih darivam mladencima...»
Prièao je Sreten svoju nesreænu prièu, i seæao se Ðurine nedovršene reèenice, kada ga je ovaj pitao za ime...
«Ime mi je Ðura...nek....»... Sada je Sretenu bilo jasno šta to znaèi... Kraj reèenice je glasio: «nekada bilo, kada sam još bio meðu živima»...
- KRAJ -

Procitacu drugi put...Mrzi me...

Ja se us*ah

Emily`93 wrote:Procitacu drugi put...Mrzi me...

XeXe, pa jeste duga, i ja sam odlagala da procitam! :D

ne werujem u to i znam da ne postoji ali se strasno plasim mraka ne znam zasto

Procitala sam...Dobra prica...Valjda istinita...

Ko zna......

e ne mogu sad da citam

ni ja ne mogu sada...

Ne verujem.

Jel se nekome nesto desilo cudno???

Meni ne...Ali na exkurziji u sobi prekoputa moje su bile neke devojke iz drugog razreda...I sve tri su izasle ispred sobe,i zatvorile vrata od terase...A kad su usle unutra vrata su bila otvorena...A fora e sto je ispod prozora bio bunar...A one su mislile da je to ona iz Kruga tj. Mrak filma(neznam koji tachno deo)...Bas su panicharke...lol

Meni jeste...Juce i prekuce...Brrr...

Sta?

Pa gledala sam neku horor seriju,i kada sam u pola tri ujutru legla u krevet zazvonio mi je kucni telefon...Javila sam se nije se culo obicno sustanje,nesto izmedju skripenja,sustanja...Spustila sam slusalicu...Pre dva dana gledala sam nesto u ogledalo,nesto se pomeralo,ali ne znam sta...Nisam ja,ni ogledalo,ni moj orman...Trajalo je par minuta i nestalo...Mozda mi se ucinilo...

Ljubice,ti si luda!!!!!
prièe su haos!!!!

Ne werujem...

GhettoMiss94 wrote:Ljubice,ti si luda!!!!!
prièe su haos!!!!

Znam... :devil: